Бранили су Србији, а данас су заборављени

Бивше колеге Иље Аризанова одале су му војнички последњу почаст, фото: А. Станковић
Бивше колеге Иље Аризанова одале су му војнички последњу почаст, фото: А. Станковић

Кад је у јануару 2009. године екипа РТС почела снимање другог дела документарца „Нико није рекао нећу”, о пилотима ВЈ који су се на „миговима” супротставили НАТО бомбардерима 1999. године, аутори филма морали су да се обрате јавности за помоћ.

Молили су грађане да им доставе све податке и фотографије о овој херојској епизоди нашег ратног ваздухопловства – пошто држава то није имала!

Ништа брижљивији однос није показала ни према пилотима – нико од њих није добио златни летачки знак. А он је, кажу упућени, оно што је златна олимпијска медаља за спортисте.

– Ако нису испунили критеријуме за добијање, какве су онда те норме и који су то критеријуми? Шта би још требало да ураде, јер су преживели у директном ваздушном ратном сукобу, па да им на џепу засија њихов знак? А да је брука невиђена, златни летачки знак није постхумно додељен ни погинулим пилотима – пуковнику Миленку Павловићу, потпуковнику Животи Ђурићу и мајору Зорану Радосављевићу. Можда и они треба да испуне неке додатне критеријуме, иако су изгубили и свој живот извршавајући постављене задатке. Само, како да им јаве, питао се горко један коментатор пре пет година.

Потпуковник Небојша – Кеша Николић полетео је првог дана бомбардовања у 20.37, са војног аеродрома у Батајници.

Борба изнад Титела

– Кад сам добио дозволу за полетање, кренуо сам према северу и регистровао да је инструмент за показивање курса био неисправан. Пошто сам био у снопу њихових радара још приликом узлетања, наглим пењањем сам хтео да се приближим неком авиону из формације. Тада сам био погођен. Катапултирао сам се и спустио код Титела, где су ме нашле колеге, пуковник Алекса Милановић и потпуковник Срђан Јовановић и вратили ме на аеродром – каже Николић.

Одмах после рата завршио је Генералштабну школу и постављен за заменика директора ремонтног завода „Мома Станојловић”, да би 2005. био пензионисан.

– Дане проводим правећи мамце за удице како бих потиснуо гнев, разочарање, чак и љутњу. Али, тако то бива код нас, и шта је – ту је – рекао је једном приликом новинарима овај пуковник у пензији.

Због недодељивања златног летачког знака писао је и бившем команданту ратне авијације, али писмо није послао. Закључио је да су кривци на положајима вишим од генерала. Али, остао је документ:

Зоран Радосављевић- пилот ловац, погинуо у ваздушној борби са америчким Ф-15
Зоран Радосављевић- пилот ловац, погинуо у ваздушној борби са америчким Ф-15

„Поштовани господине генерале, један сам од неколико пилота који су понети патриотизмом и моралом, са неисправним апаратима полетели у ноћи 24. марта ‘99. године, покушавајући немогуће – да спрече бестијално бомбардовање наше земље. Том приликом сам био оборен, и на своју личну срећу, преживео трагедију. Одликован сам орденом за храброст. У пензију сам отишао веома незадовољан као човек, професионалац и пилот-ловац, јер ми златни летачки знак није додељен, иако сам подносио захтев неколико пута…”

Спасавање „газелом“
А Алекса Милановић, који је у првој паузи између налета НАТО бомбардера са Срђаном Јовановићем „газелом” кренуо у спасавање обореног Небојше – Кеше Николића, по мраку, без навигације и комуникације, без осветљења, такође је пензионер. Млад, у напону снаге и воље за акцијом, радио је после као агент осигурања.

Пуковник Слободан – Буца Перић је трећег дана НАТО агресије са мајором Зораном Радосављевићем полетео у пару. Кренули су према Бечеју, а затим у правцу Ваљева, где су почели прогон непријатеља и где су били погођени. Мајор Радосављевић је погинуо, а Буца се спасао катапултирањем. Пензионисан је 2005. године.

– Нисам пензионерски настројен и зато сам отворио вулканизерску радионицу. Поред тога, у мом селу Завлака имам дедовину са воћкама од којих правим ракију „стари витез” – причао је 2006. године, поносан што је његова ракија награђивана на сајмовима.

Имао је 49 година кад је погинуо у саобраћајној несрећи код Ваљева у мају прошле године.

Неисправни радар

Љубиша Величковић - погинуо од пројектила НАТО у радарској осматрачници.
Љубиша Величковић - погинуо од пројектила НАТО у радарској осматрачници.

У пензију су не много после рата отишли и Љубиша – Бата Кулачин, Предраг – Гроф Милутиновић, Боро Зораја, Емети Абдул, Иља Аризанов…

Тада потпуковник, Иља Аризанов је први полетео у сусрет НАТО ваздухопловној формацији 24. марта 1999. у 20 сати са војног аеродрома у Нишу. Својим „мигом” кренуо је у зону Сува Река – Ђаковица, да би се испоставило да му је радар неисправан. Искочио је из погођеног авиона и три дана лутао мокар, промрзао, без воде и хране. Заостао снег га је одржао у животу и последњим атомима снаге довукао се до приштинског аеродрома.

– Пребацили су ме на ВМА – причао је Иља – где су ме оперисали и уградили два бајпаса. Од тада сам ратни војни инвалид и пензионер. Дане проводим класично, пензионерски, привикавам се новом животу.

Трећег септембра ове године преминуо је од последица срчаног удара. Имао је 52 године.

„Нисмо испалили ниједну ракету“

Међу пилотима са простора бивше Југославије и данас се са респектом говори о асовима некад славне 127. ловачке авијацијске ескадриле 204. ловачког пука, која је у саставу имала „мигове 29”. У овој јединици летели су потпуковник Иља Аризанов, Драган Илић, Небојша Николић, Бора Зораја, Предраг – Гроф Милутиновић…

Миленко Павловић - командант батјничког ловачког пука, погинуо у ваздушној борби над родним Ваљевом од стране америчких авиона.
Миленко Павловић - командант батјничког ловачког пука, погинуо у ваздушној борби над родним Ваљевом од стране америчких авиона.

– Пензионисан сам, као и већина пилота, 2007. године. Од тада живим много мирније, али памтим све наше успехе. С авионима које смо имали, нисмо могли много. Некада је и разбијање НАТО авио-формације био велики успех за нас. У борби са противничким авионима нисам испалио ракету јер нисам имао услова – каже Драган Илић, пензионисани пуковник.

Командант 204. ловачког пука пуковник Миленко Павловић и пилот Зоран Радосављевић погинули су у ваздуху, док је Слободан Перић погинуо у саобраћајној несрећи 2010. године. Остали пилоти „мигова 29” су пензионисани, сем једног. Потпуковник Драган Миленковић памти почетак агресије.

– Узлетео сам 8. априла из Краљева, избегао четири непријатељске ракете, а потом слетео. И даље сам у служби – изричит је Миленковић, сада шеф оперативног центра.
Понос српске авијације, шеснаест „мигова 29”, купљени су 1987. године од Русије. Свој радни век завршили су 2007. године, када су коначно отишли на последњи ремонт, а затим и у историју.

Пуковник Небојша Николић узлетео је у ноћи 24. марта, али је оборен изнад Титела.
Познато је да ниједан од пилота „мигова 29” током борбе са непријатељским авионима није испалио ниједну ракету ваздух-ваздух. Јавна је тајна да су на већини авиона, приликом узлетања, отказивали радари, системи за навигацију, управљање…

– Узлетео сам 6. априла око 23 часа са Пониква. Покушали су да ме оборе изнад Сурдулице. Имао сам на нишану Ф-16, али ми је умакао. Криво ми је што смо сви пензионисани јер је нелогично да људе у топ форми оставиш на цедилу – прича пензионисани потпуковник Бора Зораја.

Аутор: Момчило Петровић
Извор: blic.rs 

Напиши коментар