Емир Кустурица: Није лако бити Србин

То порекло је дефинитивно закуцано у Другом светском рату, кад су у Травнику, где су владале усташе, мој отац и моја тетка кренули с лудим Србима да се поново боре против Немаца.
То порекло је дефинитивно закуцано у Другом светском рату, кад су у Травнику, где су владале усташе, мој отац и моја тетка кренули с лудим Србима да се поново боре против Немаца.

Андрићев град треба да постане урбано језгро које помирује и које од ове кланице ствара нешто што је пропуштено као лекција из историје

– С једне стране градске куће биће хотел и факултет лепих уметности, што би требало да да културолошки печат – прича славни српски редитељ Емир Кустурица док с њим обилазимо Андрићев град у Вишеграду, чија градња добро напредује. Поносно, док опрезно газимо између скела и фосни, Куста говори о Иви Андрићу, о противницима изградње града једном нобеловцу, о свом пореклу и о томе зашто му не пада на памет да се врати у Сарајево.

На основу чега је настао пројекат града?
– На основу фикције и потребе да се нешто да Вишеграду. Јер је у историји врло тешко било направити град у којем традиција није оставила никакав траг. Вишеград је један од ретких градова у свету који је то успео. У њему објективно, осим „Лотикиног хотела“, који је накарадно обновљен, и садашњег хотела уз мост, који личи на „цедевиту“, не постоји ниједан симптом грађанског живота. То је мени заправо био изазов.

Шта ће Андрићев град донети Вишеграду?
– Имам утисак да овај град, који носи Андрићево име, треба да се формира као једно урбано језгро које мири и које од ове кланице ствара нешто што је пропуштено као лекција из историје. Идеална је позиција овог спруда, који су Дрина и Рзав стварали милионима година. Мислим да је културолошка функција, коју би тај град требало да има, заправо реконструкција нечег што није било, а требало је да буде.

Мехмед-паша Соколовић је Вишеграду подарио ћуприју на Дрини, а ви четири века касније зидате Андрићев град. Да ли сте ви нови, савремени Мехмед-паша?
– Наравно! Али обрнута варијанта!

Кад очекујете да ће град бити завршен?
– Мислим да ће ово бити готово брже него што смо планирали. Формирају се главна улица, биоскоп, позориште и градска кућа. Све ће то бити под кровом до Нове године. Идуће године требало би да завршимо универзитет, хотел и Андрићеву кућу. Кад се то језгро града формира и стави у камен, онда део с црквом и културно-историјским споменицима може да се ради готово археолошки прецизно. Очекујем да ће све бити завршено за три године.

Да ли је идеја о изградњи овог града у ствари одраз захвалности Иви Андрићу?
– Ово не градим само да бих подигао споменик Андрићу, већ због тога што је овај град изгубио време. Обично се овде, што би Андрић рекао, кад су неке историјске невоље, повуку горе у брда, па сањају шта би све у животу могло да се уради. Е, то је њих изненадило, што смо Миле Додик, Александар Џомбић и ја покренули посао.

Кога је то изненадило? Зар има оних који се буне против изградње?
– Буне се ови у Сарајеву! Они не признају мир и нису задовољни консеквенцама рата. Они још призивају неке који би још могли да буду криви, а не само ови који су позатварани. Мој одговор је да ни Миле Додик ни ја нисмо ратовали. Ја сам снимао филмове, а он је био у дубокој опозицији и могао је живот да изгуби због тога. Дакле, наша идеја је да овакве просторе оплеменимо и да им, колико је то могуће, знањем и идејом дамо могућност да теже уђу у рат.

Зар се рат није одавно завршио?
– Јесте, а они су наставили да гуслају глупу губитничку причу, а смета им и реконструкција мог порекла. Реконструкција мог порекла је моје право, као што су и последице мог одређења такве. Уосталом, није лако бити Србин. Лакше би било да сам изабрао да будем Француз.

Је л’ зато хајка на вас не престаје у Сарајеву?
– Она траје већ 20 година и потпуно је бесмислена. Она може да буде разумљива као емоционална реакција на моју одлуку. Пазите, они не престају да уживају у улози жртве. Ја сам у Сарајеву рођен, тамо сам одрастао, направио сам два филма… Она два филма које они једино признају. А „Црна мачка, бели мачор“ је највећи хит-филм који сам направио. „Андерграунд“ је познат од Чилеа до Јапана. Али, природно је да се они идентификују са та прва два филма, у којима могу да препознају своје породице и митску димензију свог народа.

Шта би требало да се деси да бисте се вратили у Сарајево?
– Боље је да се то не деси. И за њих и за мене. Ја сам пред рат чинио све да до рата не дође. Они су прошли тај рат и на кожи су осетили шта је то. И ми никад не можемо да ускладимо моју идеју о томе како је рат могао да се спречи са оним што је било и што је произвело ново мишљење. Што би рекао један паметан човек – најбоље је нама кад смо раздвојени. Они мени дугују све за филмове које сам им дао, а ја њима не дугујем ништа!

Има ли у том неспоразуму још спорних детаља?
– Кад бих се вратио у Сарајево, морао бих да се фолирам да имам друго мишљење, а научио сам да моја аутономија и слобода буду крунски израз мог постојања. А и питање мог порекла је ту спорно. За њих, не за мене. И начин на који сам видео почетак рата је за њих споран. Мислим да је политичкој равнотежи у време тих националних странака одговарао рат. И Караџићу и Изетбеговићу. Ја то не бих раздвајао. Мој одлазак тамо само би узбудио стање које је непроменљиво. Могли су и они као Мило Ђукановић да напусте Југославију без испаљеног метка, али нису хтели.

Знате ли, као Алија Османовић у „Ножу“, тачно своје српско порекло?
– Да, све се тачно зна. Моја је фамилија формирана из две породице. С мајчине стране од Кривокапића из Цуца из Црне Горе, а са очеве од Бабића из Херцеговине. Постоји идеја да су они у тим религиозним конверзијама чинили оно што је било и код Меше Селимовића. Да је један брат остао у православљу, а да је други прешао у ислам. Тај што је остао у православљу користио је благодети овог који је више социјално конвертирао него религиозно.

Кад сте установили своје порекло?
– Установио га је мој отац, који се звао Мурат. То порекло је дефинитивно закуцано у Другом светском рату, кад су у Травнику, где су владале усташе, мој отац и моја тетка кренули с лудим Србима да се поново боре против Немаца.

Кад је настало презиме Кустурица?
– Око 1640. године. Кустурица је на арапском реч која означава онај кратак ножић којим се деље дрво. Али, питање мог порекла није покренуто као неки религиозни транс. Постоје два тумачења. Једно је да сам се продао Србима, што само будала може да каже, а друго је да је то била рационална одлука, која је због породице и свега хтела да реши нешто што се звало југословенство.

А зашто сте у ствари то урадили?
– Ту одлуку сам донео и извео на најбољи могући начин. Кад дођеш у велики свет и кад те неко пита ко си, ти се запиташ ко су писци који стоје иза тебе, којим су језиком писали, која је то култура којој припадаш и с којом можеш да се идентификујеш. Ја апсолутно могу да се идентификујем са Мешом Селимовићем и његовим причама о његовом оцу и деди, са Андрићевим историјским амбиваленцијама и стрепњама, с поезијом Милоша Црњанског и Матије Бећковића. Кад бих кренуо даље, дошао бих до сликара Саве Шумановића и до многих научника. То је идентификација, а не само црква и религија.

Чији сте ви онда човек?
– Мамин и татин!

Шта мислите о српском кандидату за Оскара, филму „Монтевидео, бог те видео“?
– Нисам га гледао, али ми је веома драго што је направљен филм који је успео да привуче гледаоце. Мени је сваки такав успех мио и зато ћу га погледати.

На шта прво помислите кад крочите на ћуприју?
– Погледајте овај мост. Таквих има у свету. Али нема нигде да оваква грађевина повезује „ниоткуд са нигде“. Међутим, уметност се од неуметности разликује у томе што уметност има способност да створи метафору. Овај мост није само пука грађевина, он је временом постао ово што говорим. Лепотом се бранио од пропадања, а конструкцијом и памећу од потонућа. Он је заправо најзначајнија тачка српског народа.

Колико ћете још холивудских филмова сахранити?
– Ха-ха! Пази, Холивуд је сам себе сахранио. То што смо ми урадили, урадили смо једном, фигуративно.

Има ли оних који би сахранили ваше филмове?
– Има, како не! Имају и право, нек сахрањују!

И у Холивуду?
– Не верујем! Нису они толико храбри!

Најавили сте да ће Андрићев град бити отворен опером „На Дрини ћуприја“. Докле сте стигли с тим пројектом?
– Идеја је да Гордан Михић и ја направимо либрето, а да Но смокинг оркестра направи музику и да овај град не буде отворен као пуке зидине, него да, кад неко буде писао летописе, забележи да је на том и том месту отворен читав један град опером „На Дрини ћуприја“. Имам чак идеју да Дрину уведемо на сцену.

Аутор: Новица Пoповић
Извор: Курир

Напиши коментар