Из мог угла…

Европски Вавилон
Европски Вавилон

Има нечега фантастичног у нашем политичком животу, који све више личи на мјузикл – много је ту музике за ложе, иако, нема збора да се и обична публика добро забавља, јер неочекивани обрти тек следе.

Усред „Викиликс“ недеље, у којој се објављују поверљива документа о нашим политичарима и њиховом држању у исповедаоници код америчког амбасадора, скандалозних изјава Јадранке Косор, згражавања српске патриотске јавности над везом једне српске естрадне звезде и албанског бизнисмена, и осталих вести сличног тоналитета, чини се да готово неопажено промиче једна друга, далеко фантастичнија прича, тон који чини музику наше стварности.

Прича о Бриселу.

Наиме, испоставља се да свако може да стигне до америчког амбасадора, али Брисел је сада „оно место“. Ако се код америчког амбасадора некада ишло на рапорт и са извесним клецањем колена, у Брисел се иде као на наградну стипендију. Са радошћу. Ко није позван у Брисел, изгледа да нема много чему да се нада, јер у Брисел не иде свако. Отписани – СТОП! Позив у Брисел испоставља се као посебна част, као почасни мастер, као прича о одабранима којима бриселске консултације помажу да се доведу у ред, пред предстојеће изборе.

Брисел се тако испоставља као место тоталног преображаја, да се изразим речником модних ријалити шоу програма. Одеш као Балканац, а вратиш се као Европљанин. Одеш као српски политичар који обећава, а вратиш се као поштовани лидер на кога Европа рачуна.
Поента је да наши политичари изгледа имају само два града у Европи са којих стижу позиви који не само мењају њихове животе – него и историју. Хаг и Брисел. Парадокс је да су и географски и симболички та два града веома близу.

Позив из Хага је застрашујући. Јер, оданде се углавном не враћају. Отуда је позив из Брисела раван добитку на лоту, па није чудо да се после обиласка знаменитости Брисела, наши политичари враћају као сасвим нови људи.

За кратко време много науче о Европи, о двосмислености језика којим се саопштавају поразне вести, о бескичмењацима, теорији релативитета, поретку, еволуцији, лакмусу, геометрији пирамиде, игри „између две ватре“ и другим обавезним предметима из „Европе за почетнике“, и врате се овде не само пуни знања него и са промењеним понашањем. Постају нека врста светионика у мутном мору српских политичких и моралних недоумица, просветитељи и свици у густом мраку нашег незнања.

Брисел нам тако дође као нека нова брзометна вечерња политичка школа, у којој се, посебним наставним методама, полазницима из овог дела света, зиповане лекције о новим односима, вредностима и понашању, имплементирају по скраћеном поступку. Директно под кожу. Ма, што се каже, ни не осете. Заузврат, сви курсисти, поред дипломе, добијају и шансу за напредовање у каријери, које се углавном огледа у обећањима о подршци на изборима.

Најлуђе од свега је што, кад се врате, они ни сами себе не препознају. Потпуно су други људи. Мирни, опуштени, разумни – само онај ко је био на курсу у Бриселу има прилике да увиди колико је Европа добра према Србији, и како су Срби незахвални. Само онај ко је био у Бриселу, има шансу да заиста види перспективу Србије у Европи, и себе на челу тог историјског пројекта. Само бриселски курсисти могу да увиде да Европа не уцењује Србију ничим, и само они, у целини и целости, могу да спознају шта је за нас најбоље, и да нас сигурном руком, по задатим смерницама, поведу на то дивно место.
Није ни њима лако. Телефон може сваког тренутка да зазвони, а иако Европа јесте бајка – живот није. Никада се не зна да ли ће нови позив бити из Брисела или из Хага.

…А цујем Брамерц је као у Београду,па да питам ког сада приводи у Хаг,сузава се круг изгледа,а и нервоза је све оцигледнија…

Аутор: Мила Баста

Напиши коментар