Михајловић: Ја сам Србин и увек ћу бранити своју земљу

Да не одем у моју земљу барем једном у три месеца, одмах бих се осећао лоше
Да не одем у моју земљу барем једном у три месеца, одмах бих се осећао лоше

Легенда српског, али и италијанског фудбала, Синиша Михајловић био је гост једног француског магазина.Медије из земље „галских петлова“ је занимало и како је Синиша преживео рат у бившој Југославији, као и бомбардовање Србије. Магацин за Вас доноси најинтересантније делове интервјуа.

Није било лако некадашњем бомбардеру када је стигао у Италију.

– Италија је најлеша земља на свету, али се доста тога од мог доласка променило на лоше. Тада смо сви живели добро, људи су били насмејани. После кризе је мање ведрих људи. Више је нестала она класа средњих, и сада се само богати богате још више, док сиромашни постају још сиромашнији.

Осврнуо се Миха и на нереде који су се збили пред утакмицу Италија – Србија.

– Верујем да је то била кривица обе стране. Те две земље су имале одговорност као организатори. У Немачкој се то никада не би догодило, јер се много више времена посвећује организовању меча. Био сам на стадиону и после првог прекида сам отишао, јер сам знао да се више неће играти. Поносан сам што сам Србин, али се стидим тих догађаја.

Причао је Михајловић и о кризи у нашој земљи.

– Србија је била уништена раније, али сада се дешавају неке добре, али и лоше ствари. Сви причају о кризи у Европи, али замислите само каква је тек криза у мојој земљи. Данас у Србији доктор зарађује 200 евра месечано, док млади гангстер вози луксузни ауто са девојкама позади. Како образовати дете у тој ситуацији? Зашто да шаљем дете у школу да би зарађивало 200 евра? То исто дете се онда неће дивити доктору који зарађује за хлеб, већ човеку са скупим колима и девојкама позади. Недостаје ми Југославија. Да не одем у моју земљу барем једном у три месеца, одмах бих се осећао лоше. Када одем и видим се са пријатељима, једем, пијем и смејем се, што ми продужава живот. И када је био рат одлазио сам, иако није било лако доћи до моје земље.

Тешко је Синиши пао рат у бившој Југославији.

– Тај сукоб је имао дугачку историјску позадину. Шта урадити када све у земљи крене наопако, људи умиру од глади, и међусобно се убијају. Изгледа да је одговор био рат. Сви ратови су ужасни, али сукоби између народа исте нације су најбруталнији који могу да постоје. Рат између фамилија, комшија, пријатеља… Мој отац је био Србин, а мајка Хрватица. Осетио сам јаз изнутра. Тешко је то објаснити људима који нису доживели ту страхоту. Пре рата тешко је да би било ко приметио разлику између Србина, Хрвата и Босанца. Сви смо били заједно. Ја сам био Србин, који је сваке недеље одлазио у Хрватску. Схватио сам да се нешто дешава када сам причао тада са школским другом Само неколико недеља касније почео је рат. Десило се брзином муње. Био сам тада на Ибици са два пријатеља на одмору. Звао сам кући: „Мама, шта си појачала тако телевизор, све нешто пуца, ништа ми није јасно“. Она ми је рекла да то није ТВ, већ да се чују пуцњи. Пала је на земљу док је причала са мном. Хтео сам да одведем родитеље одатле, али они нису хтели да напусте кућу. Чак је и мој добар пријатељ Хрват отишао у нашу кућу и рекао им да иду, али нису хтели ни да чују. Само два дана касније исти тај човек је дошао са двојицом наоружаних људи у нашу кућу и рекао им да иду. Пуцао је на све моје слике, као и породичне фотографије, а метак је завршио и у слици где дижем пехар Купа шампиона. Пустио је моје родитеље да изађу из куће, а онда ју је комплетно уништио. Видео сам га 2000. године када смо гостовали у Загребу у оквиру квалификација за ЕП. Хтео је да ме види. Рекао ми је: „Морао сам да ти уништим кућу, у супротном би ме убили. То је било мало село, сви су знали да си ми друг“. Да би показао како је велики Хрват он ми је запалио кућу. Такође ми је рекао: „Морао сам твоје родитеље да извучем на силу из куће, јер ми нису веровали када сам рекао да морам да је уништим. После три дана сам пуцао у слике. Ти можеш поново да саградиш кућу, али родитеље не можеш. Ја сам волео твог тату и твоју маму. Могао сам и да бацим бомбу на твоју кућу са све родитељима, али нисам“. Знате ли шта сам тада урадио? Захвалио сам му се јер ми је спасио родитеље. Ово је прича коју могу да разумеју само они који су преживели рат. Ви мислите да разумете рат зато што су ваши дедови учествовали у њему пре 60 година? Друга је ствар када учествујете у њему.

Синиша не крије да се растао са неким пријатељима који су играли за Хрватску.

– Дружим се са неким, али са појединцима који су били ултра националистички оријентисани не. Ја не кријем да сам националиста. Ја сам Србин и увек ћу бранити своју земљу. Србија је поносна држава, мало луда с времена на време, али никада нећемо волети људе који нам стављају ногу на главу. Када је почело бомбардовање моје земље имао сам могућност да родитеље доведем код мене. Отац је дошао и после два дана ми је рекао: „Синиша, ако морам да погинем, хоћу да то буде у мојој кући“. Следећег дана је већ повео мајку назад за Србију. Била је велика могућност да погину, али су желели да буду у својој земљи. Био сам много забринут, али у исто време и поносан на тату. Можда би у случају Шпаније, Француске и Италије, да су их бомбардовали сви побегли из земље. Ми смо као Јапанци за време цунамија. Да сте видели једну особу да плаче и запомаже и упитали га да ли му је потребно нешто, одговор би био „не“. Такви смо ми, препоносни и као народ никада не тражимо ништа. Нико није напустио земљу током бомбардовања упркос великим тешкоћама. Пре бомбардовања сам отишао и причао са премијером Италије Д’Алемом. Српски политичари нису могли да причају ни са ким. Рекао сам му да нас остави на миру и да ћемо све сами решити. Казао сам му да ће тако само ујединити народ против бомби. Није помогло много. Видео сам авионе после како узлећу и звао мајку да оде у склониште.

Са поносом Миха прича и о свом дружењу са Арканом.

– Он је био мој друг. Упознали смо се из спортских разлога, јер је он био вођа Делија. За Србију Аркан је био херој. Бранио је наш народ у Хрватској. Срби нису расисти, а наслушао сам се како сам ја „прљави Србин и српско г….“. У мојој земљи живе најнормалније људи свих боја. Нико не гледа које си расе, и колико новца имаш, већ какав си човек. Можеш да будеш и најпознатија личност на свету, али ако си г…. нико те неће – закључио је Михајловић у разговору са француским новинарима.

Извор: Sportal.rs

Напиши коментар