Брисел тражи немогуће, јер неће Србију у ЕУ

Не ради се само о неформалном признању независности Косова, то се већ и десило, него о понижавајућем одрицању од косовских Срба
Не ради се само о неформалном признању независности Косова, то се већ и десило, него о понижавајућем одрицању од косовских Срба

Препорука Европске комисије (ЕК) од 12. октобра ове године поводом захтева Србије да добије статус кандидата за чланство у Европској унији (ЕУ) је, ипак, само још једна обмана, и то веома опасна обмана.

Сада када су се почетна медијско-политичка еуфорија и манипулације смирили а уз добро разумевање језика бриселске бирократије и познавање технологије Европске уније и потом пажљивог читања саопштења Европске комисије онда је, на жалост, јасно да предлога о статусу кандидата за Србију нема. Србија, у суштини, није предложена за статус кандидата, у оном смислу шта те реши значе.

Европски комесар за проширење Штефан Филе није био сасвим јасан када је рекао да ЕК предлаже статус кандидата али “уз претпоставку да Србија настави дијалог са Косовом и у доброј мери примени до сада остварене споразуме…”.
У самом тексту препоруке ЕК су формулације мало шире и запетљаније.

«То је лицемерна експлоатација политике званичног Београда да “ЕУ нема алтернативу”. То можда звучи исувише поједностављено или цинично али у основи је заиста тако.»

У једном пасусу се каже да “Комисија препоручује да би Савет (Савет ЕУ) требало да додели Србији статус кандидата” за до сада постигнуто и “разумевање да се Србија поново ангажује у дијалогу са Косовом и брзо крене у примену до сада постигнутих споразума”. Овде реч “разумевање” значи “очекивање”. Али, одмах у наредном пасусу се, на известан начин супротно претходном, каже да је Србија “на путу” да испуни услове из Копенхагена (критеријуми успостављени 1993. године) и процеса Стабилизације и прикључења “уколико буде напретка” у косовском дијалогу и “уколико се пронађу практична решења за проблеме Косова”.

Према тој формулацији, “практична решења” треба да буду у складу са Уговором о стабилизацији и прикључењу што јасно значи добросуседске односе са Косовом и третирање Косова као друге државе.

У преводу на језик стварности то значи да је предлог о статусу хипотетичка ствар и важи само уз претпоставку о чијем испуњењу ће се накнадно одлучивати. А, опет, о томе се може на разне начине одлучивати. А како то у случају Србије ради ЕУ у то смо се до сада могли дебело уверити.

Још прецизније, на дан 12. октобра када је формално ЕК требало да се изјасни о кандидатури Србије нису постојали услови за кандидатуру. Саопштење ЕК-е и наводна кандидатура су, у ствари, само безобзирна легализација нелегалних захтева и услова које Брисел поставља Србији већ више од десет година а ово је до сада најзгоднија прилика.

То је лицемерна експлоатација политике званичног Београда да “ЕУ нема алтернативу”. То можда звучи исувише поједностављено или цинично али у основи је заиста тако.

Изворно мишљење Европске комисије, или кључних земаља ЕУ, било је да Србија није стекла услове за статус кандидата. И то мишљење је још увек на снази.

«Не сме се заборавити да је Београд лансирао мит да су криминалци и шверцери организовали протесте Срба.»

Није само у питању Немачка која је у свом противљењу вероватно најискренија, има ту још довољно битан број других земаља. ЕК, међутим, нема храбрости нити снаге да тај свој став јавно и призна па се кренуло ка тражењу погодног амбијента за пригодно лицемерство.

Тада се, а о томе се мало зна, умешала Америка са својом технологијом и интересима. И, наравно, једини ефикасан а доступан инструмент је Косово. Уместо признања да у овом времену за Србију нема места у ЕУ, постављени су услови за које се верује да не могу бити испуњени.

Не ради се само о неформалном признању независности Косова, то се већ и десило, него о понижавајућем одрицању од косовских Срба. Припреме су почеле много раније од 12. октобра. Прво покушај Приштине да силом преузме граничне прелазе на северу Косова па потом невероватна серија оптужби западних клијената у Београду.

Не сме се заборавити да је Београд лансирао мит да су криминалци и шверцери организовали протесте Срба. Срамно је то свођење борбе за српске интересе и српски народ на такву манипулацију.

Србија има лимите у испуњавању услова на Косову а ЕУ нема никакве лимите у својим условљавањима. На такав став ЕУ према Србији је још 2008. године упозорио директор студија на лондонском Краљевском институту одбране Џонатан Ајл. Коментаришући немушт и неодлучан став власти у Београду после једностраног проглашења независности Косова, Ајл је приметио да после таквог реаговања Београда ЕУ ће још више обећавати куле и градове и постављати било какве услове и то без икакве одговорности и обавезе.

Све је то, од такве позиције ЕУ до појединости актуелне драме кандидатуре, одавно познато руководству Србије. Али, није познато јавности Србије јер то њени на изборима изабрани, значи демократски, лидери упорно крију од својих грађана.

Све је, међутим, мање и идеја и енергије у тим манипулацијама и лажима а и сами грађани осећају шта је истина. Приметно је да није било уобичајено претеране еуфорије мада су се водећи медији доста нестручно трудили да обману јавност.

Од чистих лажи да је Србија добила кандидатуру па до бескрајних прича о томе како ће сада кроз фондове ЕУ у Србију утицати реке новца па је то тако спас. А о Косову, такође, обмане како је реч само о наставку дијалога. А Косово је овде кључна превара.

Косово је за ЕУ ефикасно по много чему. Прво, бирократији ЕУ је веома јасно да власти у Београду, шта год да мисле о Косову, имају доста ограничен простор у испуњавању тражених услова. Уз то, Косово пружа скоро неограничене могућности у постављању услова Србији па листа захтева скоро никада не може бити испуњена. С друге стране, албанско руководство у Приштини је под потпуном контролом и Брисела и Вашингтона па се спремност и оданост Србије увек могу довести у питање и “процес зауставити”.

Основно је да ЕК, као ни ЕУ, нема право да условљава Србију Косовом јер не постоји став Европске уније, не постоји јединствен став што је правило те интеграције. Још увек пет земаља није признало независност Косова.

Наравно, у ЕУ најјаче државе диктирају амбијент али Србија још увек има простора јер је чињеница да јединственог става Европе нема. И из тог угла сада те земље тајним путем сугеришу својим клијентима у власти Србије да не спомињу ништа друго него да неће никада признати независност Косова.

То нико и не тражи јер је у име ЕУ то немогуће и тражити али се неформално, а суштински тражи да се Србија односи према Косову као незвисној држави. Тако ће бити створена “нова реалност”.

Ако је судити према изјавама највиших лидера Србије, а да не улазимо у њихове тајне преговоре, актуелна власт у Београду нема ништа против независности Косова. Напротив, они то прихватају и зато су и постали “партнери” Запада. Али, проблем је што је Косово ипак превелик залогај и актуелна власт нема снаге, нема капацитета да испуни ту давно преузету обавезу. То добро зна и Европа јер ни она нема капацитет да реши косовски чвор.

Србија мора да има став. Какав год да је, то мора бити став. Није, међутим, реално да такав став постоји о Косову када, како изгледа, таквог става нема ни о самој Србији. Ту је кључни проблем савремене Србије.»

Тај озбиљан проблем је сада спао на команданта КФОР-а који све више држи и политичке говоре. Сада се тај огромни проблем, који је Запад у овом савременом облику и створио, настоји превалити само на Србију.

Србији је потребна шира визија, шири поглед на целокупан проблем Косова, на процес чији је Косово само један део. Само разумевање тог процеса може Србији отворити простор политичког маневра. Али, као и много пута до сада, лидери и елита Србије скоро традиционално имају проблем са разумевањем или недовољним разумевањем света у коме живе и ширих процеса који дефинишу тај свет као и функционисања тог света. А истовремено су на привинцијски начин одушевљени свиме што је туђе, што долази из “великог света”.

Најновији пример тог неразумевања је предлог Драгољуба Мићуновића о међународној конференцији о Косову. То је потпуно неразумевање суштине косовског случаја и ново замајавање.

Србија мора да има став. Какав год да је, то мора бити став. Није, међутим, реално да такав став постоји о Косову када, како изгледа, таквог става нема ни о самој Србији. Ту је кључни проблем савремене Србије.

Аутор: Синиша Љепојевић
Извор: Факти

Напиши коментар