Кустурица: Косовом не бих плаћао Европу!

Реалност Србије и свих других држава је окупација. Ако се помириш са њом, питање је како дефинишеш реалност.
Реалност Србије и свих других држава је окупација. Ако се помириш са њом, питање је како дефинишеш реалност.

Где смо ми у овој причи? Овим питањем дочекали смо Емира Кустурицу, неколико дана пошто је напустио Требињску шуму и скинуо монашку одору, у којој је овековечен на филму кратког метра о православљу.

Са приличним миром, који носи његова последња рола у Херцеговини, славни редитељ нам одговара да сигурно нећемо пропасти. Интересује нас његова дипломатија шамарања, коју би применио у преговорима о Косову, и да ли најскупљој српској речи полако пада цена:

Идеја да се у Европу мора по сваку цену је крајње сумњива. Ако бисмо морали Косовом да платимо улазак у ЕУ, никада тамо не бих ушао. Не могу да схватим зашто је неизоставно бити део Европе да бисмо били Европљани.

* Многи из Европе сматрају да се тај статус управо стиче тако што бисмо неформално признали Косово. Јесмо ли матирани?

– Због таквих услова сам и помињао оне шамаре за преговарчким столом. Срећом, па не преговарам. Коначно решење није сада могуће, јер је Косово светски проблем и центар геостратешке поделе света. Евроатлантстке интеграције дешавају се на територији евроазијског континента. Утолико Косово није само српски проблем, већ и света у којем моћни поспешују мале и послушне режиме сумњивог порекла. Велики не воде рачуна ни о култури ни о традицији. Фокусирани су једино на функционалност. С друге стране, Србија види Европу као идеју у којој решава већину својих проблема, од обавештајних до економских. Али мислим да Европа није кадра то да реши. Пример Грчке говори да ЕУ нема тај капацитет, иако наша елита радо узима Европу као излаз из вечне кризе.

* Има ли лицемерја у томе што се од Србије тражи да прихвати реалност, мада се та реалност игнорише, рецимо, у Каталонији?

– Реалност Србије и свих других држава је окупација. Ако се помириш са њом, питање је како дефинишеш реалност. Да ли је она то што видимо, што смо затекли или оно што пројектујемо. Ако нешто пројектујеш, не можеш да га пројектујеш само на голим чињеницама. Ту се још пита емоционално памћење и идеје о опстанку. Када бисмо били реалисти, морали бисмо да заборавимо и Андрића, који је највећи европски писац уз Томаса Мана. А о њему се нападно ћути из смешне намере да се буде политички коректан. Зна се да је био члан „Младе Босне“ и не би ме изненадило да ће неко са запада 2014. године окренути идеју његове припадности том покрету.

* Да ли је њихов подухват да направе Албанцима државу само победнички хир или су у питању чак и врло ситни интереси?

– Косово као центар старе српске државе данас је једна мала државица која прати идеје моћних, а не може да се похвали дометима у историографији и култури. Уместо категоричког имепратива културе, овог пута је хероин главни обртни извор. Чујем и да су власници „Трепче“ бизнисмени који су нам овде држали лекције из демократије, а да је власница „Телекома“ она што нас је бомбардовала.

* То су продукти новог доба, у које никако да се уклопимо. Колико је паметно да се у веку који цепа све тапије на посебност игра на мит?

– Митолошка димензија Косова је најзначајнији део бића нашег народа. Не може Тесла да функционише без тог мита, не може Шумановић да ствара, да се прави формула „На Дрини ћуприје“ без зидања Скадра на Бојани, односно приклањања најважнијој тековини негдашњег разбијеног царства, а то је аутономија политичког и индивидуалног бића. То други народи немају толико изражено као што имамо ми.

АГЕНТИМА СМЕТА ДОДИК

* Ваши противници тврде да сте витез свих режима и да вам је сада Додик омиљени политичар, пошто вам је потребан да бисте завршили Андрићград. Шта им поручујете?
– То је само део активности обавештајних служби које дуго марљиво раде на мом случају. Не погађају ме те њихове фрљоке. Са Милетом Додиком сам пријатељ већ четврт века. Имам за њих најбољи одговор: у оквиру Андрићграда биће отворен Андрићев институт као једно тело које ће под свој кров да прими најзначајније припаднике нашег и других народа. То је кућа у коју желим да уградим све ваљано што живи и ствара на Балкану.

* Има и оних који на трагу тог урођеног индивидуализма предлажу да се окренемо себи. Да ли је то излаз из ове колективне опчињености ЕУ?

– Не знам да ли бих то тако брутално назвао. Али и са Европом и без ње мора да постоји чврст национални рецепт. Никада не треба да се одрекнемо просветитељских циљева Европе. Она је добра због фондова, али није неизоставан политички рецепт. Није проблем у томе да ли Србија може да реши своје загонетке кроз ЕУ, већ је мука што је и сама ЕУ у великој кризи. То је један привремени економски ентитет и пре свега католички пројекат. Било је покушаја и раније да се Европа уједини. Али она се увек ширила са запада на исток. Није Москва само једном требало да буде заузета.

* Верујете ли у крах ЕУ?

– Евидентно је да се европски или прозападни рецепт у време технолошке револуције мења у нови глобализам, где је средња класа мањих европских земаља и Америке угрожена чињеницом да се профит ствара у Азији, а не у тој класи, која је формирала рокенрол и филм. Утолико је свет постао мање безбедно место, а европски рецепт мање сигуран од неког новог рецепта.

* Брисел за нас има опробан рецепт. Предали смо Милошевића, Караџића и Младића, а сада чујемо да и Литванија може да нас закочи и то због пива. Како видите овај надреални низ уцена?

– Прилично сам сигуран да стандардизацију коју нам намеће католичка Европа никада нећемо моћи да спроведемо до краја. Не знам да ли је неко израчунао шта Србији доноси Европа. Не знам шта је донела Румунији, али знам шта је донела Грчкој. Она је у њу уградила једну монументалну сценографију за један филмски спектакл који кошта 350 милијарди евра. Да ли су Грци срећнији сада или пре, не можемо рећи. Зна се само да грцају у дуговима.

* Сабијени смо и између Путиновог концепта нове колективне безбедности и штитова НАТО. Куда да кренемо?
– Живео сам под Титом. Кад би био НАТО, морао бих да се научим да живим и под њим. Нисам спреман да потрошим живот у борби против нечег што елита намеће. Питање чланства у НАТО је ствар процене оних који нам одређују будућност. Суштинско питање је: да ли је боље да имамо авионе „ф-16“ или „сухоје“. Памтим да је Путин без увијања поручио нашим полтичарима: „Ако уђете у НАТО, окренућемо ракете и на вас, уколико буде требало“. Слушамо и такозване слободоумне људе из НВО сектора у Србији који су против војне неутралности. Ти слепи борци за цивилизовање Срба иду оним најконтрапродуктивнијим хипи путем. Они се буне што Србија одавно није ушла у НАТО. Слепо веровање војном савезу је изневеравање основних принципа хуманости. Можда би они који већ јесу у НАТО били према нама милосрднији, ако уђемо. Али шта имамо од тога? Нама више фале две-три милијарде евра инвестиција да станемо на ноге.

* Може ли окретање Москви да нам буде утеха или нови стратешки курс?

– Титоистичка теорија да можеш да будеш добар и са једнима и са другима је неодржива. То је прошло време. Питање односа према Русији, поред љубави и исте крви, мора да буде конкретно. Али не као покушај да се уђе у ЕУ, па кад те они неће да идеш у загрљај Русима. За то не бих гласао. И сада тамо има неких који зову Наполеона да их извуче из заосталости, само што се однос снага променио. Руси први пут од времена царизма владају својим ресурсима.

* Колико је у праву Конузин када пребројава Србе на скуповима? Да ли је то само смишљена поза емисара велике силе или шок терапија?

– То није био извештачен наступ, већ покушај да активира динамичан однос према трагедији Срба на Косову. Он има право да се тако изражава. Они који су му одговарали на тој трибини чинили су то са неког европског становишта, које опет није верификовано, јер Европа тражи да признамо Косово. Мислим да у Русији не постоји ниједна партија која није за Србију.

* Говорите често и да овде има много оних који нису за Србију. Ко су ти „демонтери српства“?

– То су сви они који погрешно перципирају запад. Светом дрма фараонска светска елита која производи профит и ствара фондове који финансирају људе, који мењају јавно мњење у Србији. Ти уче нас да будемо против рата и да будемо мирољубиви, а њих финансирају они коју сеју бомбе широм света. Е, вала не пристајем да ми предавања о демократији држе такви типови. Јер, њихов спектар слободе регулишу измишљени судови и полуге светске власти, а моја слобода иде преко тога.

* Постоје ли две Србије?
– Та друга „паметна“ и европска Србија са Европом и великим светом нема равноправну размену. Као човек који је више од двадесет година живео на Западу и који с њим комуницира на пословном и емотивном плану, знам да су ти из „боље Србије“ мишеви који су на обавештајном задатку. И то све под фирмом хуманизма. Преко разних финансијских институција створе се мале групе незадовољника и квазиинтелектуалаца који задату платформу претварају у „једину истину“: да ми не ваљамо, да је, свакако, требало да се косовски Албанци отцепе…

* Плаши ли вас ова запањујућа сличност са предигром уочи Другог светског рата? Нама узимају Косово као некада Чесима Судете, нападају Либију као онда Етиопију. Све личи на увод у нову кланицу…

– Кланица никада није ни престајала да ради, пошто се стално воде лимитирани ратови. Сећам се да је на отирачу испред главног хотела у Багдаду својевремено била Бушова слика. Када сам питао бившег француског премијера зашто је дошло до другог рата у Ираку, он ми је одговорио: „Зато што смо се ми и Руси сувише приближили нафтним изворима“. Ето, а људи мисле да су послали авионе због оног отирача. Тако се и данас туку за црно злато у Либији, а не за бољи живот Либијаца, пошто су они свакако добро живели.

КАНТ ФАЛИО ФУДБАЛЕРИМА

* Шта је фалило нашим фудбалерима да оду на Европско првенство: срце, мотив или бољи тренер?
– Фудбал је озбиљна симулација рата, кроз коју се изражава и стање духа нације. Мотивација је најзначајнија категорија у људском животу. Рецимо, код Немачке репрезентације сваког играча, од голмана до шпицева, генерише Кантова идеја категоричког императива. А наши морају да добију шест шамара у свлачионици. Ако неки наши фудбалери узимају и по десет милиона, а Пижон ради за 30.000 евра, он га се тешко сећа на терену.

* И сад им после Гадафија прети подела државе на племена. Има ли одбране од те слободе која вас враћа у трибалну заједницу?

– Корпоративни капитализам контролише свет преко НАТО и УН, које су ослабиле распадом СССР. Зато се и свет уситњава преко сваке мере да би та контрола била што лакша. Конкретно, наш идентитет можемо сачувати идејом да либерални капитализам никада у Србији не сме бити усвојен као једини језик. Када овде преко корпорација завладају појединци, од нас неће остати ништа. Јер, ропство је лако, а слобода је тешка. Не може бити да су услови у којима је наш народ живео дали лако Миланковића, Теслу, Андрића, Ђоковића…

* Ко би на глобалном плану могао да буде алтер его вашег друга и књижевног јунака Паше, доброћудног грмаља који увек штити слабије?

– Можда тог потенцијала има у Азији. Она апсорбује највећу количину новца и производњу. Има основно оружје капитализма – јефтину радну снагу коју запад нема. Ствара вишкове које запад више није у стању да створи.

* Али зато је успешан производ прежвакана и инстант информација, која је постала замена за размишљање. Верујете ли у неку нову ренесансу?

– Информација и сигнал се данас шире брже од светлости. Та брзина директно је пропорционална промени свести људи. Данас је свет, нажалост, издизајниран да и портир, који је на телевизији научио да мора да буде политички коректан, треба да има каријеру која није контроверзна. Све служи сврси глобалног концепта у којем се све своди како нешто да продаш и да тај који купује не пита ништа.

* Један сте од ретких који тврде да је Београд истинска метропола, иако се иступила његова препознатљива авангардна оштрица. Да ли је он за вас куртоазно европски Њујорк?
– Београд је највећи град изван западне Европе и стварно ме једини подсећа на Њујорк. Тачно је да хоће да буде исти као пре рата, а то је немогуће. Не може бити ништа исто ако су се околности промениле. Велика грешка Београда је што своју великодушност изражава према онима који су ускогруди према нама. Он се истински претвара у велику светску метрополу, која је најмање српска. А то је луксуз који један мали народ тешко себи може да приушти.

* Данас многи не могу себи да приуште чак ни осмех. Ваш омиљени писац Чехов нам саветује: „Ако немате наду, научите да живите са својим животом“. Некако нам не иде та лекција…

– Реалисти овде немају наду. Кад одредимо из чега се ствара нада, онда можемо да причамо о томе. Нада се ствара из памћења. Ако се избрише памћење, ње нема. Овде би многи да оперишу памћење и да остане само нада. Неодржив је концепт реалности у којем заборавиш Косово. То је исто када би Американцима извадио Холивуд из срца, који је њихов митолошки постамент. Митолошки човек је једини човек који постоји. И зато нама нема пропасти. Има само сеоба.

МАЉ ЗА ЋОСИЋА

* Како сте доживели ону интернет подвалу са Добрицом Ћосићем и Нобеловом наградом?

– Као чист лапот. Хтели су да му ставе погачу на главу и да га пукну маљем. То је масло малих обавештајних центара који обављају нечији прљави задатак. Или су можда само надахнути мржњом према неком ко је њиховог рода и ко је допринео и књижевности и култури овог народа. Зато га и конотирају негативно.

ПОТУРАЈУ МИ И ЛИМОНОВА

* Неки кругови у Сарајеву нападају вашу идеју да градите Руско село на Требевићу. За њих је, изгледа, то подједнако болно као и онај чувени Лимоновљев хитац ка граду са истог места…

– Какве везе имам са Лимоновом и са снајперима? Градња руског села је одраз моје жеље да ширим мултикултурни рецепт, који су они тамо, нажалост, затурили. Сарајево је мултиетнички град у којем живи свега 1,2 одсто Срба.

Извор: Вечерње Новости

Напиши коментар