Отказивање геј параде или прва победа Србије над њеном елитом

Режим се уплашили да овај пут на улицама неће бити само бесни клинци, већ и њихови очеви спремни и да приме и да поделе батине и затвор уместо своје деце
Режим се уплашили да овај пут на улицама неће бити само бесни клинци, већ и њихови очеви спремни и да приме и да поделе батине и затвор уместо своје деце

Није разлог за славље, али победа јесте зато што је наша вера од данас да јесте могуће, да енергија постоји и да су процеси започели

е бих претеривао, утолико пре што смо претеривањима склони, тек држим да је отказивање геј-параде прва мала победа Србије над њеном политичком и друштвеном елитом и да та победа показује да има наде. Зашто?

Да се не лажемо, нису се они уплашили насиља. Поднели би га некако, утолико пре што су на насиље извежбанији и насиљу вичнији од оних које су свих ових дана кроз своје медије оптуживали да им насиљем прете.

Они су се уплашили да неће, као прошле године, моћи да прогласе хулиганима све који се противе још једном понижењу сервираном из страних амбасада због сламања идентитета, у коме јесте садржана искра отпора мекој окупацији. Они су се уплашили да овај пут на улицама неће бити само бесни клинци, већ и њихови очеви спремни и да приме и да поделе батине и затвор уместо своје деце. Уплашили су се да ће, ако буду морали да хулиганизују целу Србију, на крају остати само једно мало пусто острво изоловано од свега онога због чега суштински постоји.

Наравно, нису ни Дачић ни Ђилас данас изашли усусрет Србији кад су морали да кажу „не“ толиким и толико упорним страним амбасадорима, решеним да се у Србији има догодити геј-парада, па макар све горело. Они су свесни да у тренутку кад им се приближавају избори нема никаквог смисла да остају на том острву, коликогод златно било, и да је глупо фронтално се супротставити народној вољи. Само зато су амбасадорима рекли своје „не“, које дакле није нимало историјско. Историјско је оно због чега се то десило.

Зато је, због опасности од тог фронталног сукоба Србије и њене отуђене елите, о геј-паради расправљао Тадићев савет за националну безбедност, исти онај који се није састао ни кад је НАТО пуцао у Србе на северу Косова, ни због других важних догађаја пре тога. Зато нам данас Чанак поручује да је постао евроскептик, зато нам се Божа Ђелић преко новина жали како му они Бриселу вређеју интелигенцију и зато ће нам сутра ваљда Борис показати да неки људи имају шум на срцу, а он Србију. Још само да нам Божа, Чанак и он објасне зашто су све ово време они вређали нашу интелигенцију и зашто смо после сваке њихове приче били сиромашнији, пониженији и безнаднији.

Показало се и то да догађаје увек треба вредновати по важности – наравно да је Косово важније од геј-параде – али их, макар само понекад, ваља вредновати и по степену мотивације коју у народу производе. Она кап која прелије чашу једнака као и све које су пре ње чашу пуниле, али је и посебна по томе што је баш она та која може да покрене ствари и процесе после којих ништа више не остаје исто.

Наравно, геј-парада није била прилика да се демонстрира однос Србије према геј-популацији, али је била прилика да се покаже однос према режиму, који је злоупотребио групицу професионалних педера, а они целу популацију наших суграђана само због тога да би Србији показали да могу да јој ураде баш све што падне напамет њима и њиховим менторима из страних амбасада. Они који су то препознали данас из овога носе своју малу политичку победу, уз напомену да ће већ сутра ту победу да им отму ови новопечени заштитници Србије, који су данас прегрмели ризик да им у недељу полиција откаже послушност и који би сада, како се приближавају избори, свој страх од јуче тако радо конвертовали у свој принцип за сутра. Нека им те победе они, обузети сопственим преживљавањем, немају појма каква понорница хучи испод њих и каква је сила покренута међу онима који хоће промене.

Зато, ово победа јесте, али није разлог за славље. Јер цео њен смисао исцрпљује се у томе да данас знамо оно што многи од нас нису веровали. А наша вера је од данас да јесте могуће, да енергија постоји и да су процеси започели. И, што је најважније, знамо да наш глас вреди много и да га, кад дође време, не смемо прокоцкати јер се коцкамо кућом.

Ако је могуће – а сад знамо да јесте – остаје нам да ширимо ту веру у коју су своје зрнце песка уградили и читаоци „Новог Стандарда“. Захваљујем Вам на томе, уверен да је тек почело.

Аутор: Жељко Цвијановић
Извор: Нови Стандард

Напиши коментар