Слободан Самарџић: Косово нам отимају, али ћемо га вратити

Ви сте унапред прихватили као посредника Купера, који у потпуности подржава Косово, и прихватате албанску страну. И шта очекујете од таквог оквира? Можете само да прихватите оно што вам Купер унапред даје као закључак
Ви сте унапред прихватили као посредника Купера, који у потпуности подржава Косово, и прихватате албанску страну. И шта очекујете од таквог оквира? Можете само да прихватите оно што вам Купер унапред даје као закључак

То је најважније, да Србија не учествује у свом самоубиству. Да кажемо – Косово је узето, и то ће се вратити једног дана. То је онда сасвим другачија позиција. Не би Вашингтон и Брисел били тако комотни као данас. Сада Тадић, што год се деси на Косову, изађе и прво каже: „Ми идемо само мирним путем“, Дачић говори да има план, а онда после два дана изјављује „то нису ни војска, ни полиција“. Знате колико су они у Бриселу задовољни и мирни. Могу да легну на траву и гледају у небо с таквим противницима

Истина коју сведочи ДСС није се допала људима, али испоставило се да од „истине“ која им се допала нису имали ништа.

У мери у којој то постаје јасније, медији се све више стежу. ДСС не даје празна обећања и до сада је лоше пролазио, што не значи да ће тако бити и убудуће. Ми имамо програм од шест-седам тачака, од којих је Косово једна од битнијих. То је принцип на којем државе почивају, суверенитет. Ви не можете сада када је држава угрожена да се правите луди. На сваких годину дана нешто се деси и Косово је на првом месту. Тамо се дешава чудо, а ми инсистирамо на том питању док се не реши. Као што је Израелу западна обала питање број један, иако ће људи рећи да хоће бољу школу или економију. Није спорно, али када се припуца у Гази, сви Израелци знају да је то питање број један, јер је питање опстанка. Као и Палестинцима. И таква им је судбина, и не могу сада да одједном постану „рационални Европљани“, као у Србији, где кажу „важни су људи, а не територија“. Људи стотинама година живе у заједницама које се зову државе; нема ниједног човека на планети који не живи у некој држави. И који су то онда људи њима важни, ако им није важна држава? Сви живе на некој територији на којој се примењује неки поредак… и ако су важни људи на Косову, онда ће Срби, који су исто важни људи, живети на албанском Косову које има свој поредак. Онда изволите, па се мењајте са њима. Дајте им стан у Београду, а ви идите да живите као човек, јер није важна територија, ни нација, и није важно ништа.

Али делује као да многим грађанима Србије осим пуке егзистенције заиста ништа више и није важно…

Да, јер слушају такве поруке. То су лажи. Преваре којима се наши медији служе; и то су поруке политичара. Наша политика је била максимално реалистична, иако је можда ишла спорим корацима. Не можете да реформишете државу без правила. И све има неки ред. И сада видите, када дође Ђинђић и каже „реформа“, „не могу да чекам Устав“, „морамо да уђемо у тржишну економију“, онда добијете економију без правила, те побеђује јачи, ко има боље везе и више новца – и ето вам тајкунска структура у Србији, направљена за годину-две. Приватизација без правила. ДСС је говорио да то не може брзо, ако хоћете да напредују сви, а не да напредују само неки. То није наша политика. То нека гура ДС, као оно са „Фијатом“, ЕУ фондовима, акцијама од 1.000 евра, нека лажу колико хоће. Тадић је победио јануара 2008. године, после чега је за два месеца страшне страначке кампање говорио да ће Србија бити кандидат за Унију до краја 2008. године. Пазите ту превару. Ко му је то рекао? Шта је тада ДСС могао да каже него да се згади. Али најлакше је згадити се, ми сада треба да радимо и да објаснимо људима. А то је друга прича, не „шта“, него „како“.

Какве су реалне шансе да се промени наша политика према Косову и Метохији?

Ми можемо да посматрамо став Запада према Косову као константу – не можемо да је променимо. То је велики проблем, група земаља које представљају велике силе заступају интерес противан нашем. Међутим, данас на срећу ситуација није као деведесетих, када је на глобалном плану то било тако. Сада постоји могућност комуницирања с другим центрима моћи, тражење помоћи и сарадње, па је и маневарски простор већи. Наше власти стопроцентно решавају косовско питање са западним земљама. Све што причају у разговорима са Русијом и другим земљама нема суштински значај. Човек се пита зашто једна власт сарађује са групом земаља које евидентно воде непријатељску политику.

Зашто мислите да то раде? Не знају шта раде или су поткупљиви и не занима их шта остављају иза себе?

Могу да дам два апстрактна одговора. Један је да су недорасли ситуацији и да не виде шта раде. А други је фактор поткупљивости разне врсте. Моралне, интелектуалне, финансијске, и да заправо из тог опортунизма наша политичка класа сарађује на тему Косова са земљама које су непријатељске, па и читава пропаганда унутар државе иде у том правцу. Не слаже се са логиком здравог разума, да ви одобравате промену мисије на Косову. Мисија УНМИК је производ Резолуције 1244, ЕУЛЕКС има другу мисију, записану у Ахтисаријевом плану, и та мисија нема никакве везе са УНМИК мисијом, али је замењује.

Мислите да она треба да је истисне и натера Србију да преговара са онима који имплементирају независно Косово?

Од када је ЕУЛЕКС дошао наши сарађују искључиво са том мисијом. И шта можете очекивати данас, на административним прелазима од ЕУЛЕКС-а и КФОР-а – него подршку сецесије. КФОР има мандат УН и СБ, али на почетку кризе на прелазима Атлантски савет је под извршном контролом НАТО-а објавио да је режим у којем КФОР ради – режим забрањене зоне. То значи да КФОР може да пуца када год нађе за сходно. А ко је прогласио режим забрањене зоне? Атлантски савет. И сада долази до једне промене на коју нико није скренуо пажњу јавности. То је активирање анекса 11 Ахтисаријевог плана, намењеног будућем НАТО деловању на Косову, где је став да је НАТО последња инстанца власти на Косову. Они су овом командом од краја јула увели у дејство анекс 11, то јест НАТО. КФОР је сада НАТО. И сад се питате зашто довозе хеликоптером албанске царинике, и кажете да то није у складу с њиховом мандатом. То је та превара о којој ДСС све време говори. Не можете да осудите једнострану акцију Албанаца, јер то није једнострана акција, него је у договору с КФОР-ом. Преговарате са КФОР-ом и ЕУЛЕКС-ом и тврдите да сте направили споразуме, а њихов посао је да обезбеде Косово као државу, правећи границе. То није свакоме јасно. Скупштина доноси Резолуцију, за свега месец дана Борис Тадић прихвата нови текст, који му је уручен у Бриселу 7. септембра 2010. године, где нема ни речи о отвореним питањима статуса, него само о томе да се цела политика пренесе на дијалог Приштине и Београда под окриљем ЕУ. Та резолуција није написана у договору са нашим властима, јер је Јеремић до последњег дана заступао претходну резолуцију. На основу тог текста који више нема везе са Резолуцијом 1244, нити са нашим унутрашњим резолуцијама, сада се воде разговори у Бриселу. Ви сте унапред прихватили као посредника Купера, који у потпуности подржава Косово, и прихватате албанску страну, Београд и Приштину као две равноправне стране, саговорнике. И шта очекујете од таквог оквира? Можете само да прихватите оно што вам Купер унапред даје као закључак. Ми смо у Скупштини тражили документ, да видимо шта нам то Стефановић прича – нисмо га добили. Сада смо добили документ о печату и катастру и то је туга божја. Прво, непотписан је, има три просте реченице, и ништа у њему није јасно. Немате режим царинског поступка. Они су се договорили, дакле, и нису поставили питање шта значи то у примени. Договорили су се после два сата састанка. Нису ваљда очекивали да ће КФОР довести српске царинике? Замислите ту неодговорност преговарача и власти. То је вересија, када видите папире без потписа, без објашњења имплементације, то је као да су „на дођем ти дођеш ми“, и на реч. А ви разговарате са Робертом Купером.

А можда тај Борко Стефановић и сви они заједно сада више и не смеју другачије?

Стефановић је карактерна маска те политике, није озбиљан играч. Њему је речено како да поступи, и да се вади како зна и уме.

А можда ни Тадић више не сме ништа да учини?

За Тадића не могу да имам оправдање, јер он је председник Републике. Он је усвојио надлежност за заступање Србије и он је, не знајући или знајући, прихватио одговорност. За њега не можемо поставити питање да ли сме или не сме. Он је председник и мора да ради по Уставу и ако не ради тако постоји његова политичка одговорност Уставом дефинисана. То је најотвореније питање директне одговорности, а не реторичке. Ми се налазимо у таквој ситуацији разговора, који подсећа на разговор западних колонизатора са индијанским поглавицама. Борко Стефановић је преговарао као Индијанац. За две флаше вискија и неколико крпица дао је велико парче земље. Тако су преговарали колонизатори и Индијанци, они нису имали писане уговоре. Само на превару. Поглавица се некад борио, некад признавао, јер је хтео да попије ту флашу вискија. Неки наши су добили своју флашу вискија и ми смо за то дали Косово.

А да ли би можда иста судбина снашла и некога из ДСС-а? Да ли је ДСС расписао изборе и склонио се да га не би снашла та, можда и неминовна, судбина. Или сте издајник или хашки затвореник.

Одговорићу хипотетичким питањем. Да ли је спремно грађанство Србије у фер изборима (без амбасаде САД-а) да гласа за ДСС? Она ће у том случају узети комплетну одговорност на себе. Дакле, не могу рећи ван такве претпоставке да ли се ДСС плаши или не консеквенци. Друго питање је емпиријско – ДСС је преговарао. И резултат је био тај да смо рекли: „Ми не можемо то да прихватимо“, а дали смо десетине квалитетних предлога. То што је Ахтисари прекинуо преговоре и што је Тадић прешао на ту страну, у међувремену, био је један од разлога да ДСС распише изборе очекујући да ће да их добије, а не да их намерно изгуби. Та ситуација, што се нас тиче, може да се понови и сада. Ми ћемо своју политику, уколико будемо имали прилику, спроводити не бежећи од одговорности.

Да ли је та косовска политика, политика тамног вилајета где немате избор иако сте спремни да сносите одговорност?

Ако неко улази у ту игру, а јесте као тамни вилајет, он ипак мора да мисли да постоји излаз јер иначе не би ни улазио. Не би улазио, јер овде су увек улоге страшне, што опет говори и о погрешној алтернативи. Постоји могућност, излаз. Ви прво морате да замрзнете многе ствари које је досадашња влада урадила. Та безрезервна оријентисаност ка Бриселу и Вашингтону, која нас кошта Косова и много чега другог – мора да се претвори у другу политику. Ви данас немате маневарски простор који је Србија имала 2007. и 2008. године, када смо ми држали власт на терену. За то је одговорна садашња влада, која је сама дигла руке од тога. Мањи буџет, укидање општина, дуплих плата, маса потеза, и ми сада то не бисмо могли да вратимо на стање из 2008. године. Радили бисмо тамо где можемо, али бисмо оно што не можемо – замрзли као тему. Просто не бисмо учествовали у томе. Ако вам тражи Купер да изађете на дијалог о печату, ви дате свој предлог. Ако се то не усвоји, идете даље – док се не направи. Ако га они прекину – прекинули су. Изволите онда – наметните силу. Али ми не учествујемо. То је најважније, да Србија не учествује у свом самоубиству. Да кажемо – Косово је узето, и то ће се вратити једног дана. То је онда сасвим другачија позиција. Не би Вашингтон и Брисел били тако комотни као данас. Сада Тадић, што год се деси на Косову, изађе и прво каже: „Ми идемо само мирним путем“, Дачић говори да има план, а онда после два дана изјављује „то нису ни војска, ни полиција“. Знате колико су они у Бриселу задовољни и мирни. Могу да легну на траву и гледају у небо с таквим противницима. Не причам да треба да одговоримо применом силе, ми немамо ни војску за ту врсту силе, јер је уништена под Шутановцем. Али полицију имамо. Ми не бисмо ишли главом кроз зид, али та би се полиција и војска морале прошетати поред административне линије. Дачић је то могао у једном тренутку, али није. Током вакуума, негде 30. јула, могао је да каже да су Албанци једнострано урадили нешто, да КФОР није реаговао, и ми смо ту због тога.

Ви сте у опозицији. Међутим када ДСС нешто каже, то се слуша. Ви сте или криви за све, или одговорни, или сте одувек причали истину, тако да је ваша странка важна у очима обичних грађана. Стиче се утисак да сте веома моћни и када не учествујете у политичким шоу програмима, као ни у власти.

ДСС се припрема за ове изборе и сматра да су важни. То је прилика да се другачија власт организује у Србији. Постоји читава палета питања због којих је то важно. Ова власт је подбацила на свим фронтовима. Ту постоје две ствари – предизборни програм треба да је јасан, кратак и реалан, а друго је сама кампања. ДСС ће више пажње него раније посветити теренском раду и комуникацији с грађанима широм Србије. Она је то до сада једним делом радила не због избора, него због афирмације, јер ми смо медијски јако дефаворизовани. Постоје редакције које су затворене или које добијају знак кад треба да не пусте, или да фалсификују оно што је ДСС учинио. Стиче се утисак да је та дефаворизација отишла у своју супротност, да су кампањом против нас постигли контраефекат, јер су претерали.

Није то само нападање, то је једна медијска политика с опасним циљевима. Рецимо „политичка позадина убиства Ђинђића“, са циљем да се дође до тога да је Коштуница организовао убиство. И сада све и да је смешно, то је доста опасно. Ви у оваквој ситуацији можете да дођете до хапшења, јер то раде људи који немају смисла за начело правне државе. Када погледате те адвокате, запенушане, и те некадашње политичке активисте, то су све људи сумњивих психичких карактеристика. И када такви људи крену да се свете, онда то нема краја. Хоћу да кажем, то је опасна кампања. Оптуже вас за све и свашта без основа, али са јасном и тенденциозном намером. То је једна орвеловска психологија. Очекују да ће од 1.000 пута поновљене лажи направити истину.

Кампања владајуће коалиције игра на тај „свакодневни опортунизам“ код људи, подилази ономе што је у човеку слабије, а ДСС се можда обраћа оном бољем у човеку, не опортунисти, него оном који схвата да није најважније да данас путује у Шпанију већ да постоји нешто важније. Кампање се обраћају у принципу оном најнижем у човеку као индивидуалцу

Да, она се обраћа оном егоистичном у свакодневници. Треба уравнотежити те две ствари. Морате дати примат економији која ће земљу извући из кризе, а не можете обећати раст друштвеног производа 10 одсто годишње. И раст стандарда и личног дохотка неколико стотина евра годишње, то је просто немогуће. Можете дати решења за проблем незапослености и рећи ко би уложио и где, и то је ризик реалистичног приступа. Нама, с једне стране, одговара што су људи изложени лажима јако дуго и неће веровати у велика обећања, а ту опет имате и личну амбицију и егоизам код човека који каже: „Добро, то је тако, али важи за неке друге, а мени треба неки воз који иде пречим путем и ја ћу се накачити на њега“. Број таквих људи можете кампањом да смањите на неку меру, и они нека гласају за ДС или ЛДП, а ови који мисле да могу својим радом да просперирају, они ће бити реални.

Али, актуелна Влада је подизала атмосферу и показивала оптимизам који се већини грађана смучио, зато више нико не верује у кампање.

Та влада је вештачка творевина западних амбасада и људи попут Камерона Мантера, припремана је са много труда, новца и енергије. Доведете директора „Фијата“ да потпише уговор, а он дође у џемперу. И потпише предуговор. Онда обећате 1.000 евра, затим аутопутеве, па кандидатуре до 2009, фондове… Али нико данас не објашњава о чему се ту ради. Сада је само потребно да људи погледају себе и око себе. И да се таква реална ситуација повеже са порукама „победника“ претходних избора. У Србији много тога, ако не и све оно што чини наш јавни живот, мора бити другачије. ДСС ће своју изборну кампању посветити питању: како?

Извор: Печат

Напиши коментар