Сутрашњост света и улога Русије

 Русија би могла својим постављањем да игра улога балансера и тако ствара равнотежу у укупним међународним односима
Русија би могла својим постављањем да игра улога балансера и тако ствара равнотежу у укупним међународним односима

Да је велики Солжењицин жив, вероватно би констатовао да је то воља Божија. Збиља, како другачије објаснити могућност, да од државе која је пре свега петнаест година била на ивици грађанског рата, на чијим границама су ницали многобројни сепаратистички покрети, која је, de facto, банкротирала и чија јавна управа се готово распала, може зависити будућност света.

Нова политичка елита у Москви јесте спровела многобројне реформе у последњих десет година, јесте почела да сређује стање на унутрашњем плану и враћа Русију на место које јој и историјски и геополитички припада на спољном плану, можда и брже него што је било ко очекивао. Међутим, то ново постављање Русије у међународним оквирима није могло бити, само по себи, довољно, да би се Русија нашла у ситуацији у којој се данас налази. Данас се ситуација Русији „једноставно наместила“. На њу су утицали и „заглављени“ НАТО у Авганистану и Ираку, и екстремни привредни раст Кине, и јачање антиамериканизма у исламском свету, и јачање самопоуздања у југоисточној Азији и јужној Америци, и све веће напрслине међу савезницима у западном блоку.

После деценије и по постојања светског поретка, који се на Западу дефинисао као „мултиполаризам са доминацијом САД“, на Истоку као „хегемонистичко постављање САД“, а у теорији је третиран као завршна фаза Pax Americana-е, сведоци смо новог редефинисања односа на глобалном нивоу. У оквиру међународног политичког система, могућа су четири потенцијална сценарија редефинисања односа.
САД ће се трудити да одрже доминацију и остану једина глобална сила, и то је свакако прва могућност. Уколико им то не успе за руком, свет ће тежити мултиполарности, а мултиполарност може бити уређена (дефинисане зоне утицаја великих сила на основу договора и сагласности) или неуређена (велике силе дефинишу самостално властите зоне утицаја, без значајнијих договора међу собом, по цену оружаних конфликата нижег или средњег интензитета). Уколико режим међународних односа уђе у фазу неуређеног мултилатерализма, отвара се и опасност од продубљивања конфликата и оружаног сукоба великих размера (уколико један или више оружаних конфликата нижег или средњег интензитета ескалира и уколико се непосредно војно ангажују две или више великих сила), што представља четврту могућност.

Наставак доминације САД

Не постоји сила која није, што је дуже могуће, покушала да задржи лидерску позицију. Зато је и данашње упињање САД да се потврди као глобални лидер потпуно разумљиво. Гледано из угла Вашингтона, три су приоритета које је неопходно испунити: још чвршће и на дужи рок везати у војном смислу Европу за САД (преко НАТО), успорити економски раст Кине и успоставити потпуну контролу над енергетским ресурсима у Средњој Азији.

Ако и представља дилему којим редоследом утврдити други и трећи циљ САД, онда око циља број један уопште нема дилеме. То је даље војно учвршћивање САД у Европи и везивање европских држава кроз НАТО за САД. Без војног присуства у Европи, и без савеза са европским државама, који им омогућава слободан прелет, стационирање војних база, и могућност несметаног проласка (али и значајно учешће европских држава у заједничким акцијама, па самим тим и смањење трошкова војних операција), САД немају шта да траже на Блиском Истоку или у Средњој Азији, а самим тим једноставно престају да буду глобална сила. Главни проблем у даљем позиционирању САД у Европи представља Немачка.

Геополитички интереси САД и Немачке се не поклапају, а и већ дуже времена је врло тешко објаснити Немцима зашто морају да плаћају, директно или индиректно, трошкове војних акција у којима уопште не учествују. Немачка ће смоћи снаге да политички уђе у конфронтацију са САД, само уколико има партнера који јој у тој политичкој борби може помоћи. Као једина адреса на коју се Берлин може обратити, и гледано историјски, али и сходно актуелним приликама у свету, јесте Москва. Текстови који се последњих месеци могу прочитати у америчкој штампи, а који указују на могућност руско-немачког партнерства и последицама по позицију САД, су готово хистерични и изражавају све фрустрације које у Вашингтону настају побољшавањем односа између Берлина и Москве.

САД могу покушати да утичу на ове ствари директним притиском на Немачку, што може оставити дугорочне последице по односе две земље; могу и покушати опструирањем Немачке преко мањих чланица ЕУ и НАТО, што им даје веће изгледе на успех, али што истовремено може бити врло спор и скуп процес; али могу и покушати уласком у партнерство са Русијом. Уколико пресеку линију комуникације између Берлина и Москве, Немачка готово сигурно остаје војно и политички изолована у оквиру ЕУ и НАТО, без неких већих могућности за самосталним спољнополитичким наступом.

Осигуравањем војне позиције у Европи, САД могу да размишљају о следећим корацима. А први наредни је како зауставити економски раст Кине. Кина је 2010. године постала први светски извозник роба, иако је пре само 25 година њен извоз у светским размерама био занемарљив. Кина је са собом повукла и остале земље југоисточне Азије, тако да данас зона коју обухвата мултилатерала АПТ (АСЕАН плус три – Кина, Јапан и Кореја), основана 1997. године, представља средиште светске производње роба широке потрошње, а седиште светске економије се са северно-атлантског региона невероватном брзином пресељава у пацифичко-азијски регион.

Велики привредни раст узроковао је да Кина крене у озбиљно планирање и реализацију програма јачања и у осталим областима, пре свега на војном плану. Од краја 70-их па до средине 80-их година прошлог века, вијетнамска и кинеска морнарица су неколико пута улазиле у сукобе око острва Спретли. Данас, четврт века касније, Вијетнаму на памет не би пало да се упушта у такву авантуру са неколико пута јачим и опремљенијим кинеским оружаним снагама. Односно, уколико би до сукоба и дошло, исход би био више него известан.

Још 1994. године, Ли Кван Ју, који је преко три деценије био премијера Сингапура, је пророчки приметио да „је величина кинеског померања света таква да свет мора да нађе нову равнотежу. Немогуће је претварати се да је Кина још само један велики играч. Она је највећи играч у људској историји“.
Кинеска економија је генератор и војног, и политичког, и дипломатског јачања Кине, и уколико САД желе да задрже примат на међународном плану, последњи је тренутак да нешто предузму. Покушаји унутрашње дестабилизације Кине преко координираних акција на Тибету и Сингђангу, кинеске власти су брзо и ефикасно угушиле. А покушај неког вида спољне дестабилизације Кине у Азији једноставно нема ко да изведе. Јапану и Кореји економски не одговара дестабилизација Кине, јер сваке године бележе значајне порасте размене са Кином, а о војној реакцији ни не размишљају. Остале азијске земље су готово у потпуности зависне од кинеског тржишта и инвестиција и као једина каква-таква могућност за отварање фронта против Кине, остаје Тајван.

Тајван, међутим, и поред огромне војне помоћи коју добија од Вашингтона и која ће само за 2010. годину износити преко 6 милијарди долара, нити својом величином, нити бројем становника не може представљати равноправног супарника, а и у тајванском јавном мњењу не постоји готово никаква подршка заоштравању односа са Пекингом. Дакле, једини ослонац у Тихоморском региону, који може бити САД стабилна тачка за акцију против Пекинга јесте руски Далеки исток. Најелегантнија акција коју би могли заједнички да изведу Вашингтон и Москва могла би се тицати дефинисања нове енергетске стратегије, којом би нафта и гас из Русије постали теже доступни кинеским потрошачима.

Нафта и гас су централна тема и позиционирања САД у Средњој Азији. А поред Авганистана, у којем НАТО не би могао да функционише ако би Москва ускратила право прелета за НАТО авионе преко властите територије, све више се актуализује и питање Ирана. Заправо, право питање је зашто до војне акције против Ирана још није дошло? Медијска кампања против Техерана и припрема јавности на Западу да ће до војне акције доћи, траје већ неколико година; демонстрације опозиције против председника Ахмединеџада према тврдњама иранских власти су добро потпомогнуте споља, тако да је и фактор могућег изазивања унутрашње нестабилности „у игри“; а изгледа да западне службе нису мирне ни око организовања сепаратистичког покрета у југоисточној провинцији Балуџистан.

Одговор на ово питање је – зато што не постоји шира подршка у међународној заједници. Односно, зато што не постоји подршка Русије. Зато је последње изјашњавање Савета безбедности УН о увођењу нових санкција Ирану, за које је гласала и Русија донело огромно олакшање у Вашингтону. Дан после гласања, САД и ЕУ су новоуспостављене санкције тумачиле на један начин, Русија на други (портпарол руског МИД-а је чак тврдио да „изгласане мере не значе прекид војне сарадње са Ираном“), али сама чињеница да су се како-тако, САД, Велика Британија и Француска са једне, и Русија са друге стране, усагласили око нових мера против Ирана, дала је повода „добро обавештеним изворима“ да почну да калкалишу са могућим договором на релацији Вашингтон-Москва.

Према тим калкулацијама, Русија наводно неће реаговати на будуће акције САД против Ирана, на исти начин на који Вашингтон уопште није реаговао на победу Виктора Јануковича на председничким изборима у Украјини и потоњим одлукама које су Кијев поново вратиле на „московски колосек“. У прилог овој меркантилистичкој тези – Иран за Украјину, наводи се и то, да је до сада Иран половину својих енергената извозио Јапану, око трећину Кини и петину ЕУ. Потенцијалном кризом у Ирану, цена нафте и гаса на светском тржишту би енормно порасла, а Јапан, Кина и ЕУ би морали такве, скупље нафту и гас, негде да купе. Дакле, према овој школи мишљења, интервенција САД против Техерана, аутоматски значи и нови екстра профит за Гаспромњефт у наредне две до три године и смањење конкурентности кинеских произвођача у истом периоду.

Оно што исти извори међутим превиђају, јесте да, када говоре о војној интервенцији против Ирана, „зли језици“ најављују и да је то јединствена прилика да САД испроба нову врсту оружја, тзв. „тектонско“ или „метеоролошко“ оружје, на шта нити Русија, нити било која друга земља мимо НАТО једноставно не може да пристане.

Све у свему, на коју год страну да крене, САД се среће са Русијом и више је него јасна жеља Вашингтона да са Москвом „ресетује односе“ и уреди их на један нови начин. Питање је да ли је то и у интересу Москве и шта она тиме добија, а шта губи? И уколико Москва не подржи даље акције САД у Ирану, енергетско, економско и војно окруживање Кине и изоловање Немачке, Вашингтон ће се наћи пред избором. Или ће, заједно са вољно и невољно прикупљеним партнерима моћи да крене у реализацију геополитичких планова, што би се вероватно претворило у „силовање решења“, попут војне окупације Ирака, успостављање цивилне управе у Авганистану или проглашења независности Косова. Или, прихватити чињеницу да се фаза глобалне доминације завршава и да свет улази у ново раздобље уређеног мултилатерализма.

Уређени мултилатерализам

У најкраћем, то би подразумевало дефинисање неспорних зона утицаја регионалних сила, око којих би се регионалне силе сагласиле. Остала отворена питања могла би се решавати преговорима и контролисаним процесима, а могући сукоби би, у таквим околностима, могли да се развију само на локалном нивоу. У таквој ситуацији, наравно, отворило би се питање шта може бити регионална сила и колико их на свету може постојати, а да систем буде функционалан? Ако у обзир узмемо предвиђене стопе раста националних економија, елементарне параметре који се тичу јачине војних снага појединих држава, као и геополитичку позицију и природне ресурсе, несумњиво се истиче неколико земаља: САД у Северној и Средњој Америци, Бразил у Јужној Америци, Европска унија у Европи, Кина и Индија у Азији, и евентуално Јужноафричка Република у Африци. Могуће је још очекивати и уздизање до нивоа велике регионалне силе једне од муслиманских држава, Пакистана, Саудијске Арабије, Ирана или Турске, али за сада свака од наведених има одређене ограничавајуће факторе да то буде.

У таквом свету, САД би остале војно доминантне, Кина би била прва светска економска сила и највећи произвођач роба на свету, Индија би била највећи пружалац услуга, а Европа би могла да се фокусира на развој иновација и технологија. Међутим, само Русија би могла својим постављањем да игра улога балансера и тако ствара равнотежу у укупним међународним односима.

По питању глобалне безбедности Русија и САД су упућене на међусобну сарадњу, ако ни због чега другог, онда згог решавања све комплексније ситуације у Средњој Азији. Русија такође има више него успешну војно-техничку сарадњу са Индијом, а са Кином (и осталим партнерима) је формирала Шангајску организацију за сарадњу.

У области економије, чланица је мултилатерале БРИК (Бразил, Русија, Индија и Кина), која окупља четири економије са највећим потенцијалом и има статус специјалног партнера у односима са ЕУ. У области енергетике, представља незабиолазан фактор и када се говори о будућој енергетској безбедности Европе, али и југоисточне Азије.

Политички гледано, то је једина земља, према којој постоји минимум поверења у свим деловима света. САД би тешко могле да посредују у политичким стварима и арапском или латиноамеричком свету, Европа ту улогу не би могла да одигра у Азији и Африци, а Кина у Европи. Једноставно, при избору балансера се не тражи најбоље решење, већ најмање лоше решење.

Русија, за коју важи правило да никада није била онолико слаба колико су њени непријатељи хтели, нити онолико јака колико су њени пријатељи желели, јесте решење, између осталог и зато што нема амбицију за глобалним лидерством.

На крају, геополитичка позиција је таква, да Русију чини регионалном силом са глобалним утицајем и играчем који је незаобилазан партнер осталим регионалним силама у појединим сегментима.
ЕУ се показала као делотворна економска интеграција, али је, оптерећена бројним унутрашњим проблемима и непостојањем заједничких спољнополитичких циљева и независних војних снага, политички преслаба да би се постављала као неко ко треба да ствара равнотежу међу осталим силама. САД и Кина би на период уређеног мултилатерализма вероватно гледали као на привремено стање, трудећи се да САД поврате, а Кина оствари глобалну доминацију, и једни би другима оспоравали могућност да постану светски посредници. Индија се још увек бори са огромним процентом властитих грађана који живе на ивици сиромаштва и на решавање тог проблема ће бити фокусирана барем још неколико деценија, а Бразил је ипак на геополитичкој периферији.

Мултиполарни свет може функционисати и без балансера, али је онда ризик од погоршавања укупних међународних односа у свету већи. Такав мултилатерализам би се могао назвати НЕУРЕЂЕНИМ МУЛТИЛАТЕРАЛИЗМОМ. Уколико не постоји посредник и гарант спровођења споразума, неповерење међу великим регионалним силама само ће се повећавати. У таквом систему, међународни односи се регулишу низом билатералних споразума које силе међу собом постижу, што би у игру увукло значајно већи број играча.

Систем неуређеног мултилатерализма се зато, не може ограничити на свега неколико великих регионалних сила, као што би то било у систему уређеног мултилатерализма. У том случају, поред САД, Русије, Кине, Индије, Бразила и ЈАР, себе би као регионалне силе вероватно видели и Јапан, Пакистан, Турска, Саудијска Арабија, Иран, Нигерија, Мексико, Европа би се вероватно поделила на два крила, британско-француско и немачко, а значајну улогу би још могли играти и Египат, Индонезија и Аргентина.
Овакав систем би се могао окарактерисати као дифузан и у њему би било врло тешко контролисати процесе. Односно, ескалација било које кризе у свету, могла би да увуче у конфликт већи број регионалних сила, а самим тим и могућност избијања сукоба ширих размера је извеснија.

А опет, уколико дође до тако драматичног развоја ситуације на глобалном плану, држава која је у највећој почетној предности је Русија. Из једноставног разлога, јер је Русија регионалне циљеве, постављене пре неколико година, већ остварила. Партнерство са Казахстаном и Белорусијом је продубљено стварањем царинске уније (новонастале несугласице са Минском ипак не могу да угрозе стратешко партнерство), нови споразум о коришћењу црноморских лука и приобаља за бродове ратне морнарице је потписан са Украјином за наредних четири деценије, граница са Кином и Монголијом је преко савезништва у Шангајској организацији за сарадњу обезбеђена, билатералним споразумима о војно-техничкој сарадњи са Ираном, и енергетско-привредној са Турском, дефинисан је оквир за миран суживот и сарадњу са две највеће муслиманске земље у региону, а значајно су повраћене позиције и утицај на периферијама руских интереса у Србији, Грчкој, Јерменији, Сирији, Узбекистану и Азербејџану, а како ствари стоје, после наредних избора слична ситуација ће бити и у Грузији. Дакле, мање-више, Русија представља земљу која је задате геополитичке приоритете испунила и у могућим системима неуређеног мултилатерализма или дифузног хаоса, може заузети позицију потпуне неутралности и немешања, што јој доноси компаративну предност у односу на друге земље.

Закључак

И док су потребе других за сарадњом са Русијом више него јасне, поставља се питање какве су потребе Русије за сарадњу са другима. У овом тренутку, чини се да званична Москва више пажње посвећује унутрашњој политици и да ће се то наставити најмање још десетак година. Са једне стране, то јесте разумљиво. Привредни опоравак земље, обнављање огромне инфраструктуре, решавање проблема одлива становништва и негативних демографских трендова, пре свега у источним крајевима земље, јесу приоритетни проблеми, којима се садашња администарција мора позабавити. Међутим, са друге стране, питање је када ће се Русија поново наћи у ситуацији у којој се налази данас. Јер, као што јој се шанса да одлучује о томе како ће изгледати сутрашњост света указала данас, исто тако може нестати већ колико прекосутра.

Очигледно, Русија је у трагању за једним или више партнера који јој најефикасније могу помоћи на пољу модернизације производних капацитета и диверзификације националне економије, која би била мање зависна од експлоатације природних добара, а више од производње роба широке потрошње. Можда од избора тог/тих партнера зависи и низ ствари политичког карактера које ће се десити у будућности.

Аутор: Душан Пророковић
Извор: rusija.rs 

Напиши коментар