Тијери Мејсан: Либија – манипулације западних медија

У стварности то нису били устаници, то су углавном били страни плаћеници
У стварности то нису били устаници, то су углавном били страни плаћеници

Гадафијев син мислио је да ће, ако стране новинаре избаци, Либија бити сравњена са земљом. То је била велика грешка

Сиријска телевизија је 6. октобра 2011. приказала специјалну емисију са француским публицистом Тијери Мејсаном, председником политиколошког центра Рéсеау Волтаире. Мејсан је испричао своје искуство из Либије, у коју је отпутовао као новинар покушавајући да створи објективну слику онога, што је видео на телевизији). Ево шта је испричао.

Видео сам да оних догађаја о којима су сви причали у стварности нема. Није било револуције против Гадафија, дешавало се нешто сасвим друго […].

Одлука о рату против Либије донета је пре десет година, и то није имало никакве везе са недавним догађајима и „Арапским пролећем“. Одмах после 11. септембра, буквално четири дана после тога, на састанку у Кемп-Дејвиду Бушова администрација је одлучила да нападне седам земаља, једну за другом: Авганистан, Ирак, и као последњу – Иран. Те детаље је својевремено објавио Весли Кларк, бивши главнокомандујући НАТО, који је био против тог плана.

Свих година које су уследиле Либијци су се трудили да воде преговоре, да нађу заједнички језик са Вашингтоном, мислећи да ће тако избећи рат. Међутим, то је са њихове стране било погрешно јер је оно најважније што су САД желеле било – да се утврде у Либији, да формирају у њој своју војну базу, како би затим могле да се шире по читавој Африци. Колико год се Гадафи трудио, није постигао никакав резултат. Само се сетите – 2003. године, одмах после пада Багдада, на Либију је направљен јак притисак. Тада је Гадафи одлучио да земљу учини отворенијом и ступио је у преговоре са Вашингтоном, прихватио је њихове економске услове и тако уклонио напетост која је дотле постојала у њиховим односима. Међутим, САД су наставиле да се припремају да истовремено нападну две земље – Либију и Сирију. Истина, положај Сирије је био другачији, она је имала међународне споразуме који су Сиријцима дозвољавали да се заштите. Шта се у ствари десило?

Вашингтон се обратио Француској и Великој Британији тражећи од њих да у војним дејствима против Либије оне воде јер Обама није могао да у очима америчке јавности оправда нови рат […].

Амнести интернешнал у својим извештајима потврђије да су "устаници" чинили злочине
Амнести интернешнал у својим извештајима потврђије да су "устаници" чинили злочине

ЗЛОЧИНИ „УСТАНИКА“ А у Либији Гадафи је имао подршку највећег дела становништва. Био сам са много људи који су по традицији представљали опозицију Гадафију, али су му се због осећања патриотизма придружили у његовој борби против агресије НАТО. Првог јула је у Триполију одржан величанствен скуп. Триполи је град са укупно 1,5 милион становника, а на скупу је било 1,7 милион људи. Значило је да су људи дошли са свих страна како би демонстрирали своју подршку борби против НАТО.

Затим, видео сам злочине које су направили они које су звали „устаницима“. У стварности то нису били устаници, то су углавном били страни плаћеници. Либијаца који су се наоружали против Гадафија било је веома мало. Главну масу бораца чинили су најамници, наоружани америчким и израелским оружјем. Осим тога, значајно је било и присуство Ал Каиде. У Либији је било и раније групација Ал Каиде, која је испоручивала борце Ираку и била утицајна. То су били поборници најјачег насиља. Када би нападали села (тачније – нападао је НАТО, а борци Ал Каиде су улазили после њих), они су били дрогирани и чинили су ужасне злочине. Мушкарцима су одсецали главе, женама груди, и све то јавно како би видело што више сведока, како би заплашили становништво. Терали су својим поступцима народ да бежи, све више ширећи власт комитета основаног у Бенгазију. Либија је земља која нема много становништва, највише шест милиона , од којих је два милиона побегло напустивши своје куће.

Газде рата забранили су истину, креирали су своју
Газде рата забранили су истину, креирали су своју

О раду страних новинара у Либији могу да кажем само једно: сви су заједнички лагали. То су били новинари великих канала – ББЦ, СНН, Франце-24, Франце-ТВ (Ал Џазире у то време није било, нису јој дозволили). Обично, када би телевизијска група добила акредитацију, то је увек било за двоје: новинара и сниматеља. А овамо их је долазило по троје, четворо, понекад и по седам људи, и видело се да то нису новинари јер су се појављивали људи са набилдованим мишићима и по њиховом изгледу је могло да се схвати да су то добро истренирана војна лица, мада су имали акредитацију медија… Видео сам како фабрикују лажи.

У либијској влади су се водиле оштре дискусије о томе шта да се ради са тим људима. Неки, на пример Ј. Шакир, познати либијски новинар, говорили су да их треба прогнати. Али Сејф ал-Ислам Гадафи сматрао је да, ако се сва та публика избаци напоље, о ономе што се у Либији дешава ће уопште престати да се говори. И уколико се то деси – једноставно ће све у земљи да буде уништено.

Сматрам да је то била најозбиљнија грешка. Кад смо дискутовали ко је прави а ко убачени новинар, и ја сам почео да тражим по Интернету ко је ко. Разјаснило се да су прави новинари били само они који су наступали пред камерама, а остали су били војна лица. Тада су либијске тајне службе решиле да хватају електронску пошту свих новинара који раде у главном прес-центру и открили су незамисливе ствари: чак су и прави новинари одржавали везу са МИ-6, са француским тајним службама, Мосадом. Све су то били агенти. Тајне службе Либије су дошле до невероватног документа – нечег сличног уџбеничком приручнику, који је издала приватна војна компанија Аегис (енглески пандан америчке компаније Блацкwатер). Постало је јасно да су сви ти „новинари“ представљали једну једину групу, и да су радили заједно. У приручнику је конкретно наведено да, када Американци почну напад како би разрушили Триполи, три сата пре тога све новинаре треба удаљити из либијског главног града јер Гадафи може да их узме за таоце. Постојао је и план евакуације према коме је Аегис имао тајну базу у Триполију и користио помоћ турских тајних служби. Све новинаре је требало брзо пребацити у луку и одатле их укрцати на бродове НАТО, и то тачно три сата пре напада на Триполи.

НОВИНАРИ НАВОДЕ РАКЕТЕ Франце-24, званични канал француске владе, потписао је уговор са комитетом из Бенгазија о томе да ће му помагати у раду са медијима и у обезбеђењу међународних веза за побуњенике. Односно, француски новинари су тврдили да дају објективне информације, а у ствари су подржавали буну. Новинарима тог ТВ-канала је било дозвољено да се појављују свуда, они су се аутомобилима одвозили у места која су управо бомбардована, ишли су у различите делове Триполија, а на крају је утврђено – кад год би се ти новинари појављивали у било ком делу града, на пример, да би погледали ову или ону државну зграду – 15 минута после њиховог одласка почињало је бомбардовање управо те зграде. То јест, „новинари“ су служили као лица за навођење.

Дошло је до једног ужасног случаја. Сви знају да се НАТО бави свим оним чиме се бави и Израел – убиствима појединих руководилаца, убиствима њихових породица. Ако не могу да убију лидера, они им убијају жене и децу. Један од високих либијских војних руководилаца имао је породично славље, на које је позвано и неколико новинара. Не зна се ко тачно, али је један од њих спустио кофер ГПС у дечју собу. Кад је ноћу авијација НАТО бомбардовала ту кућу, бомбе су падале право у дечје собе и сва су деца убијена.

У једном од малих либијских заселака дошло је до масовног убиства. Засеок је био на брегу и натовци су морали да га уклоне како би обезбедили слободан пролаз за „устанике“. Сравнили су цео брег и уништили село. Либијске власти су саопштиле да је то ратни злочин. Представници НАТО су одговорили – не, они су, као, имали тачну информацију да су се тамо крили војници. Либијци су се обратили свим новинарима из прес-центра са молбом да оду на то место како би се утврдила истина. Када су стигли, видели су да је тамо права кланица, свуда су лежала искидана тела. Онда су се ти новинари, снабдевени специјалним телефонима, повезали са штабом НАТО у Бриселу како би одатле добили инструкције. Официри НАТО су им диктирали текстове чланака говорећи шта да напишу: као, објекат је био војни, али се тамо случајно нашло неколико цивила, што нико није знао, и сл. То јест, све је представљало предузеће за производњу лажи.

Ал Џазира је направила телевизијски студио у Катару, у коме је изграђена имитација Зеленог трга и трга Баб ел-Азиза у Триполију. Затим је НАТО почео да бомбардује град. То је био непрекидан поток ватре, бомбардовано је све, два дана земља није престала да подрхтава, а Ал Џазира је све време вртеле слике из студија на којима су „устаници“ уз ликовање ступали на Зелени трг. После је шеф побуњеничког „прелазног савета“ изјавио да је то било „ратно лукавство“.

Либијске специјалне службе нису успеле са тим да изађу на крај. Нису знале како да реагују. То је била толико ванредна ситуација да нико није успео да се снађе. Ограничили су се слањем неколико новинара. Једном је, на пример, Гадафи имао састанак са вођама племена у хотелу где је био смештен прес-центар. Американци га лове да га докрајче, а он се појављује у прес-центру, који не може да се бомбардује, јер су у њему сви њихови новинари. Нико није знао ни кад је Гадафи ушао унутра ни како је из њега изашао. Закључено је да постоје тајни пролази, а ноћу су пронашли једног новинара из „Вашингтон поста“ у подруму у коме је – бос, са ултразвучним апаратом у рукама – покушавао да нађе подземни улаз кроз који је Гадафи ушао. Момка су послали.

Дамаск мора да извуче поуке из Либије
Дамаск мора да извуче поуке из Либије

ИСКУСТВО ЛИБИЈЕ КОРИСТИ СИРИЈИ Сви телевизијски канали земаља НАТО су тесно сарађивали између себе, а Либија је имала само свој канал, коме су Американци прекинули везу са сателитом, тако да Либијци нису могли ништа да емитују у иностранство. Све је било потопљено у океан лажи. Европљани су били убеђени да је у Либији дошло до револуције, да је Гадафи убијао људе и да је војна интервенција сасвим нормална ствар. Нису схватали да је то била колонијална експедиција, односно да се Запад враћа свом колонијалистичком искуству.

Сад се види да се те исте методе и та иста пропаганда врти на сателитским каналима, овог пута против Сирије. Сада Ал Џазира монтира специјалне студије који су копија трга Абасида и Омеида у Дамаску, то јест, спремају се да понове оно што су урадили са Либијом

У Либији људи који су сарађивали са НАТО нису имали појма како ће се све завршити. Резултат је да је убијено више 50.000 људи, да је више од 200.000 рањено, да су 2.000.000 постали избеглице. Да ли уопште можете да замислите шта ће бити у Сирији? […].

Либијско искуство је изузетно важно због тога што је у почетку било предвиђено да се Сирија и Либија нападну истовремено. Нису успели, али нико на свету није хтео да заштити Гадафија – сви су поверовали телевизији. У Либији су у јеку напада остали само амбасадори Венецуеле, Кубе и Сирије […].

Француска и Велика Британија су још у новембру 2010. године потписале уговор којим се предвиђа формирање заједничког експедиционог корпуса. Тај уговор има прилог о заједничкој војној обуци са списком свих јединица које ће у томе учествовати. Сценарио „обуке“ је следећи: „Ради спашавања цивила које малтретирају тирани, британске снаге треба да изврше упад у Северну Африку. Документ прецизира да ће војна обука започети 21. марта 2011. године. Британска армија је напала Либију 19. марта. То значи: од новембра 2010. године сви су тачно знали шта ће се десити и припремали су се за рат […].

Међутим, корен је много дубљи. Тај рат је, као што сам већ рекао, планиран од 2001. године и планирале су га САД. Енглези и Французи су у том послу само подизвођачи. Потпуно исту ствар су САД намеравале да направе у Сирији, али за сада не могу из два разлога. Прво, требало је да од самог почетка на лицу места концентришу огромну количину оружја. У Либији су успели да освоје арсенале оружја, а у Сирији нису, тако да су морали да оружје шаљу преко Јордана, Либана и Турске. То значи да нису имали могућност да нанесу један снажан одлучујући ударац. Сада посматрамо како се групе плаћеника премештају по територији Сирије нападајући час овде, час онде, али не наносе главни ударац.

Друго, Либија је била изолована, а Сирија води широку политику повезивања са другим земљама. Ради се не само о Ирану и Русији. Видели смо како је у Савету безбедности УН урадио посао вето Русије и Кине. Односно: за сада је Сирија успела да се сама заштити, али све је то врло климаво. Јер Американци се неће зауставити на учињеном. Либијци су се преварили мислећи да ће успети да се сами штите. Али свет је замишљен мало другачије.

Извор: Фонд стратешке културе

Напиши коментар