У Сребреници је убијено око 800 муслимана

Насер Орић, злочинац на слободи
Насер Орић, злочинац на слободи

Једанаестог јула 1995. град Сребреница пао је у руке Армије босанских Срба. У то време био сам највиши цивилни званичник Уједињених нација у Босни и Херцеговини. Ову трагедију сам коментарисао у својој књизи Сумњиви мандат.

Осим тога, критиковао сам нетачне извештаје у међународној штампи, не само о овом догађају већ и о ратовима у бившој Југославији (1992–1995) уопште. Изрекао сам жељу да је требало да буде, и да мора бити, више равнотеже у представљању онога што се стварно догодило у Сребреници и у читавој бившој Југославији — ако желимо да учимо из својих искустава.

Књига Сребренички масакр: докази, контекст, политика, коју је издала Група за истраживање Сребренице — представља одговор на мој позив. Она представља алтернативну и добро документовану анализу сребреничке трагедије и патњи свих конститутивних народа бивше Југославије.

Мета босанског снајперисте

То је документ од непроцењиве вредности. Наравно, биће оних који се неће слагати са погледом аутора. Али ако хоћемо да отворимо дискусију која је до сада била затворена за све осим за вернике, ако хоћемо да спречимо да се сличне трагедије понове, морамо озбиљно да приступимо извештају који нам доносе блистави и оштроумни сарадници на овој књизи.

Ниједан поштен читалац неће посумњати у поузданост ових аутора. И ниједан поштен читалац не треба да сумња у значај онога што они имају да кажу. Честитам им на компетенцији и храбрости.

Случајно, имам и лични разлог да памтим 11. 7. 1995. јер је то био не само дан кад је Сребреница пала већ и дан када је босански снајпериста покушао да ме убије док сам својим белим возилом, јасно означеним као возило УН, прелазио Игман на повратку у Сарајево из Горњег Вакуфа, где сам био у посети службеницима УН.

Снајпер је циљао наше возило док смо пролазили преко оштрог завоја овог уског планинског пута и преживели смо једино захваљујући храбрим напорима Бруна Шобера, официра безбедности који је био мој возач. Знали смо да је снајпериста који је пуцао на нас био на територији под контролом босанске владе и да је знао ко смо — по трајекторији пројектила, као и по томе што смо се неколико минута раније идентификовали на контролном пункту Босанске армије.

У ствари, снајпериста је гађао возача јер је знао да ће се, ако он изгуби контролу, возило са свим путницима стропоштати низ планину. У то време нисам објавио овај догађај јер сам знао да би га босанска влада порекла а УН не би протестовале, имајући у виду недостатак кредибилитета код босанске владе.

Босанска влада сматрала је Уједињене нације својим непријатељем.

Неодрживо претеривање

У годинама након пада Сребренице само име града је постало синоним за наводе о српском геноциду. Писане су књиге, сачињавани извештаји, а радио и ТВ испуњавали су таласе „доказима» о овом злочину против човечности. Савет безбедности УН је окупио Међународни трибунал у Хагу да „докаже» ову осуду пре суђења. Не би било претерано рећи да су неки новинари и амбициозни политичари начинили каријере као промотери ове оптужбе.

Али, ситуација је сложенија него што то покушавају да нас убеде пи-ар стручњаци. Нема сумње да је било убијања цивила у Сребреници, као и у осталим ратним зонама. И они који су извршили ова убиства заслужују да буду оптужени и осуђени. И то је био гнусан злочин, независно од тога да ли је убијено три, тридесет или три стотине невиних цивила.

О томе не може бити дискусије. Истовремено, чињенице представљене у овој књизи дају чврсте аргументе да је бројка од осам хиљада убијених, којом се најчешће манипулише у међународној заједници — неодрживо претеривање.

Тачна бројка је ближе осам стотина. Чињеница да је толико надуван број који је у питању, међутим, говори да је случај политизован.

Много је шокантнија када је реч о смрти осам хиљада, а не осам стотина људи!

У овој књизи постоје докази о томе да су хиљаде Срба биле масакриране, протеране, мучене, силоване и понижаване у току ратова у бившој Југославији. Међународна заједница није сматрала за погодно да публикује те ужасе са оноликим жаром како је то чинила када је била у питању Сребреница.

Оправдани српски бес

Ова једноставна примедба не оправдава оно што се догодило у Сребреници, али представља део слагалице која објашњава бес са којим су Срби напали Сребреницу.

У мају 1995, на пример, само два месеца пре пада Сребренице, хрватска армија је освојила Западну Славонију и протерала 90 процената српске популације из ове области. Срби су у Западној Славонији живели стотинама година. Али, међународна заједница није рекла ништа поводом ових протеривања; у ствари, аплаудирала је хрватским акцијама, као да су српски цивили заслужили то што им се десило.

Масакрирање Хрвата, или Бошњака или косовских Албанаца био је геноцид. Масакрирање Срба је сматрано одговарајућом одмаздом. Јасно, међународна заједница није сматрала да треба подићи споменике масакрираним Србима. Уместо тога, издала је налоге за хапшење српских вођа.

Оно што се десило у Сребреници није био јединствен велики масакр, већ низ веома крвавих напада и контранапада који су трајали три године, доживевши крешћендо 1995. А број муслимана убијених у последњој бици за Сребреницу, како је рекао Xонатан Рупер, бивши репортер Би-Би-Сија, мери се стотинама, а не хиљадама.

Штавише, број убијених муслимана вероватно није већи од броја Срба које је у Сребреници и њеној околини у претходним годинама убио Насер Орић са својим предаторским бандама.

Насилни распад Југославије

Догађаји у Сребреници у јулу 1995. нису се догодили у политичком вакууму. У ствари, можда се уопште не би ни догодили да Југославија није насилно распарчана, противно вољи 45 процената њеног народа — Срба. (Срби су чинили 35 процената становништва предратне Босне.) Распад Југославије је био у супротности са последњим југословенским уставом (1974), који је давао право на самоопредељење за шест конститутивних „нација» (Хрвати, Македонци, Црногорци, Муслимани, Срби и Словенци) уз захтева да се све нације сложе како би распад федералне државе био легалан. А, наравно, Срби се никад нису сложили.

У својој књизи Сумњиви мандат пишем о питању које ми је поставио један босански Србин: „Зашто, након што сам педесет година живео као Југословен, треба да ми одједном кажу да сам мањина у муслиманској држави, а да ме нико ништа није питао?»

Људи могу да буду веома бесни када им се одузме држава

Данас можемо само да замишљамо шта је могло да се догоди на Балкану да је пружена боља шанса дипломатији и да НАТО није имао амбицију, коју је имао, да продре на исток, све до граница бившег Совјетског савеза, да прошири оно што се тада звало „Нова Европа». Могуће је, не сигурно, али је могуће да би се за извесно време Југославија мирно распала, вероватно по другим међународним границама. Али, одлуку о растурању Југославије донеле су на брзину мањинске заједнице унутар Југославије и потпомогле су је моћне силе изван Југославије, пре свега чланице НАТО-а, а најпре новоуједињена Немачка.

Једна од великих лажи коју смо слушали за време ратова у Југославији била је та да је НАТО морао да интервенише јер је постојала опасност од ширења сукоба. Али, ниједна група унутар Југославије није имала амбиција изван ње — народи изван Југославије имали су амбиције унутар ње.

Ослобођење света за „Кока-колу“

Свет је у опасности када највећа војна сила у историји има кризу идентитета. Са крајем Хладног рата завршена је улога НАТО-а као одбрамбеног савеза. Неки су говорили да НАТО треба распустити након нестанка Совјетског савеза. Али, било је и других — од којих су многи били бирократе који су извлачили корист из постојања такве једне масивне организације — који су говорили да НАТО сада треба користити као оружје за успостављање „демократије» широм света — другим речима, треба да се користи за промоцију глобалне економије и ослобађање света за „Кока-Колу».

Четири од шест конститутивних република бивше Југославије прихватиле су овај тренутни прелаз у „демократију». Србија није, и за то је платила цену.

У ствари, сви из бивше Југославије су платили, а Сребреница је део те цене.

Пост-мортем студије догађаја у бившој Југославији, па и оне које су радиле Уједињене нације, наводе неспособност међународне заједнице да препозна „зло» као основни узрок њене неспособности да учини крај ратовима из деведесетих на Балкану. Да није тако трагична, ова би самообмана била комична.

Ратови никада нису вођени да би се уништило зло, независно од тврдњи религиозних зилота. Ратови су вођени из економских, политичких, стратешких и социјалних разлога. Ни ратови на Балкану деведесетих нису били другачији. Геополитика, а не првобитни грех, водила је НАТО амбиције.

Србима забрањено да памте

Постоји један коментар општије природе који морам да дам о ратовима у бившој Југославији; он укључује концепт историјског памћења.

Неким народима дозвољавамо да чувају историјско сећање. Дозвољавамо јеврејском народу да памти холокауст. И треба да га памте. Била је то страшна трагедија. Али српском народу не дозвољавамо да памти масакре у Другом светском рату које су над њима извршили нацисти и њихове босанске и хрватске слуге.

То не значи да су сви Хрвати и Бошњаци били сарадници нациста; али хрватски усташки режим, који је укључивао и Босну — јесте. И зашто Срби не би били сумњичави и бесни кад им је одједном речено да ће велики делови њиховог народа постати мањина у новим државама које ће водити њихове убице из Другог светског рата? Посебно зато што их нико није ни питао!

Били би луди да се нису уплашили. Моје питање је: зашто међународна заједница не разуме збуњеност, бес и историјско памћење Срба?

Да се вратимо војним питањима. У јулу 1995. постало је јасно да Армија босанских Срба не може да и даље дозвољава постојање пет непријатељских база иза својих линија фронта.

Имајте у виду да не говорим о хуманитарним проблемима, јер никада нисам и никада и нећу опростити масакр над цивилима. Али би било неодговорно занемарити војни аспект кампање у источној Босни када се говори о Сребреници, као што не треба занемарити историјски процес који је довео до догађаја из јула 1995.

Данас је у Босни на делу кампања дезинформација, која је заједно са телима сахранила и чињенице. Правити се да су догађаји у Сребреници били нека врста микрокосмоса, значи прихватити упрошћени, „скраћени» поглед на историју. Један изоловани догађај не објашњава тако сложен процес као што је рат.

Историја није скуп смислених епизода. Историја је процес са више развођа, а да би се разумела Сребреница, мора се разумети развође НАТО кризе идентитета.

Додворавање Америци

Као део кампање дезинформисања, аутори читавог низа извештаја о Сребреници, у УН и ван њега, брижљиво су избегавали да интервјуишу познаваоце који би рекли оно што они нису желели да чују. На пример, аутори првог опсежног извештаја УН о Сребреници, издатог у јесен 1999. и насловљеног са Пад Сребренице, никада нису интервјуисали мене, нити су ставили моју књигу у своју кратку библиографију, иако сам био високи званичник УН у Босни у време преузимања Сребренице. А ја нисам био једини кога су занемарили ови састављачи политички коректне историје.

У мом случају, моја највећа грешка је била у томе што сам се усудио да браним Уједињене нације у време када је требало кола да се сломе на њима. Вођство Уједињених нација, које је очајнички покушавало да се додвори Америци како би спречило потпуни распад светске организације, није себи могло да дозволи луксуз да критикује једину светску суперсилу.

Америка, која је била бескорисна у Руанди, у шкрипцу у Сомалији и фрустрирана у бившој Југославији — тражила је жртвено јагње. И пошто сам одбио да будем део mea maxima culpa кампање Уједињених нација — био сам игнорисан.

Било је и других, значајних интелектуалаца које су игнорисали у низу извештаја што су се појавqљнису препознале „зло“. Али, једног дана њихова прича, наша прича, мора да се чује ако икада будемо хтели да разумемо историју Сребренице, бивше Југославије, Европе и света.

Почеци ове неиспричане приче, до сада маргинализоване званичним тумачењима, налазе се у овом извештају.

Извор: Факти

Напиши коментар