Јариње у Вијетнаму

Ми тражимо истрагу о пуцњави на Јарињу, а Запад не дозвољава истрагу о извађеним и продатим људским органима.
Ми тражимо истрагу о пуцњави на Јарињу, а Запад не дозвољава истрагу о извађеним и продатим људским органима.

Као да сањам и гледам на ТВ-у призоре из вијетнамског рата, када је моја генерација због таквих слика протестовала на улицама југословенских градова против Јенкија

Зелени шатори на пропланку оивиченом густом, још увек зеленом шумом на оближњим падинама брда. Између шатора бурад са горивом, одбачене и празне конзерве хране. Тешке инжењеријске машине офарбане у зелено брекћу у измаглици по изрованој земљи, између митраљеских положаја, приручних хемијских тоалета означених да су за ЛУРП, „патроле истуреног базирања”, док војници развлаче бодљикаву жицу, полажу мине и подижу грудобране и насипе око логора.

Слабашни сиви дим, као да су управо спалили пиринчана поља белим фосфором, а не бачени сузавац на Јарињу. Војничке су чизме жуте од прашине, униформе просто висе од маски, реденика, торбица, разних дневно-ноћних нишана. Неиспаване и уплашене очи испод шлемова тупо зуре испред себе, довољно је само погледати те очи, па да се схвати цела та косовска прича. А хеликоптери стално долећу и полећу. Амбулантна кола јуре неким путељком, оштре ране цивила погођених НАТО бојевим мецима 5,56 мм…

Као да сањам и гледам на ТВ-у призоре из вијетнамског рата, када је моја генерација због таквих слика протестовала на улицама југословенских градова против Јенкија. Америчка база у близини демилитаризоване линије, границе између Северног и Јужног Вијетнама. База која је требалo да прекине сваку комуникацију између два дела вијетнамског народа. У Сајгону је била власт Јужног Вијетнама, власт која је била призната од скоро целе Западне Европе и скоро свих других америчких савезника. У Јужном Вијетнаму је постојао отпор домаћим квислинзима и америчкој окупацији, то су биле јединице Вијетконга. Наравно да су оне добијале велику војну помоћ из Северног Вијетнама, који је био комунистички и као такав одмах и природни непријатељ САД. И наравно да је Северни Вијетнам добијао велику војну помоћ од Совјетског Савеза.

Да би затворили границу и прекинули путеве снабдевања ка југу, Американци су формирали базе уз демилитаризовану зону између два дела Вијетнама и почели су да бомбардују Северни Вијетнам. Вијетнамци су одговорили алтернативним путевима кроз Лаос и Камбоџу, кроз џунглу где су пролазили само пешаци са бициклима на којима је био терет. Била је то чувена Хо Ши Минова стаза. Доле на југу, у Сајгону амерички су генерали на специјалкама–картама грозничаво означавали које су алтернативне путеве блокирали, а које бомбардовали. Хо Ши Минова стаза победила је у том рату…

„Владавина права” на северу Косова, Косово као независна држава, царински печати и пратећа документација, шлепери са дозволама и без њих? Ми тражимо решење у дијалогу, шупљи ритам и езотерични рокенрол наше дипломатије, позиви на „уздржаност обе стране”, ултимативно тражимо од НАТО-а и УН одговор на питање „ко је наредио ватру по цивилима”, стално се заклињемо да никада нећемо признати независно Косово?

Иронија, цинизам, очај, презир Срба према Кфору, све је то Јариње. Играмо ли то гамбит са сопственим народом? Је ли онда Сајгон заправо Приштина, а Београд можда Ханој, јер Амери су увек Амери? Само још да Руси опет постану Совјети, и да се појави српски Хо Ши Мин. И онда побеђујемо. У филму? Можда?

Јер сада ће да изађе некакав надобудни капетан, попут Ајка Скелтона, портпарола НАТО-а у Напуљу, и да одговори на наше премудро питање, на које јел’ те не знамо одговор: „Kо је наредио употребу ватре по цивилима на Јарињу”. Лепо ће рећи да је то наредила команда Кфора. И шта ћемо онда? Хоће ли уследити наше ново питање: „A зашто сте то наредили”. А капетан ће рећи: „Jер нам се тако може”. Добро, неће рећи баш тим речима, али то је суштина. Шта ми желимо да постигнемо таквим бесмисленим питањима? Да грађани помисле како је у одговорима неко решење проблема?

Ми тражимо истрагу о пуцњави на Јарињу, а Запад не дозвољава истрагу о извађеним и продатим људским органима. Ми кажемо да је НАТО одговоран за те догађаје, наши пријатељи из НАТО-а кажу да је то истина. И грохотом нам се смеју. Шта ћемо да учинимо тим поводом? Ново обраћање Бан Ки Муну, који се није удостојио да каже ни реч о рушењу његовог плана од шест тачака о Косову? Или ћемо још више продубити војну сарадњу са НАТО-ом и ЕУ? Па ћемо послати наше официре на ратне бродове ЕУ да се боре против пирата у Индијском океану? То је војнички генијално смишљено, јер то ће ојачати наш углед у ЕУ.  Извозимо безбедност у Индијски океан , штета што Јариње и Брњак нису на океану, могли би и они да увезу мало наше безбедности. Изненађено тврдимо да је Кфор изашао из свог мандата статусне неутралности. А тај Кфор чине јединице из земаља које су признале Косово, нису то војници са Mесеца. Узбуђујемо се око недавног наступа руског амбасадора у Београду, кад оно америчка екселенција у Београду, госпођа Мери Ворлик подсећа српске политичаре да српски Устав гарантује право на „параду поноса”. Иако у Уставу пише и да је Косово Србија. Још само да Шеста флота интервенише због „параде поноса”. Код њих је у војсци забрањено да се постављају таква питања учесницима „параде поноса” по формули: „ Не причај о томе, не питам те о томе”. А нас овде подсећају на Устав.

Негде пре две године препоручио сам нашим политичарима на овим страницама да убрзано крену на курс алпинизма, јер ће на Косово морати да улазе козјим стазама. Не читају „Политику”.

Аутор: Мирослав Лазански
Извор: Политика

Напиши коментар