Научио сам да треба волети домовину зато што је то исто што и наш дом

Веома ми се свидело васпитање у којем децу уче родољубљу и тако сам одлучила да би овај вид активности био добар за моје дете
Веома ми се свидело васпитање у којем децу уче родољубљу и тако сам одлучила да би овај вид активности био добар за моје дете

Војно-патриотска „Дружина добровољаца“ у Москви само је један од око 2.500 клубова у Русији, у којем се деца, узраста од четири године па навише, обучавају војним и борилачким вештинама: стрељаштву, топографији, првој помоћи, преживљавању у природи, каратеу, теквондоу…

Уче и о својој вери и како да постану достојни хришћани. У цркви, у којој и тренирају, свакодневно се одржавају и беседе, на којима са оцем Андрејем разговарају о греху, искушењењима и изазовима и како да решавају бројне животне дилеме.

– Овде ми се све допада! Учили су ме много тога: како правилно да марширам, стојим у чети, како да извршавам наредбе командира…

На камповању су нас учили да палимо ватру, да се оријентишемо у простору. Имали смо и извиђачке активности, такмичења да пролазимо кроз баријере, кроз неприступачан терен, да се пењемо уз уже…

Али, од свега, мени се највише допада да склапам и расклапам „калашњиков“, и када командир даје задатак а ми извршавамо наредбе – прича деветогодишњи Владислав Савков, и открива да машта о томе да једнога дана постане археолог.

На обуци је, додаје, научио и много тога о историји своје земље и свога народа.
– Научио сам и да треба волети домовину зато што је то исто што и наш дом! Свиђају ми се и беседе, али више ми се допада када отац Андреј не говори о нашем понашању, него о самом Богу: како је он умро, где су га сахранили, где се налазе и како се зову храмови и о разним особеностима религије.

Свиђа ми се и дружење са другом децом, кад се опустимо, шалимо. Искрено, понекад се дешава и да се „закачимо“, потучемо, али то брзо прође.

На питање зашто се баш одлучио за овај вид рекреације, а не за фудбал, кошарку или неки други дечачки спорт, Владислав одговара:
– Зато што ми се више од свега допадају војничке игре и активности.

Његова мајка Елена Савкова каже да њен син кроз ове активности добија право дечачко, мушко васпитање.

– Долазила сам у храм и гледала сам како се младићи понашају и посматрала њиховог педагога.

Веома ми се свидело васпитање у којем децу уче родољубљу и тако сам одлучила да би овај вид активности био добар за моје дете. Нисам се консултовала ни са педагозима ни са психолозима, већ сам једноставно слушала своја осећања.

Одмах сам приметила резултате код детета: постао је самосталнији, не боји се, не стиди се, код њега се буде најразличитија интересовања и поставља бројна питања и видим да њему овде реално помажу. Они њему помажу да живи! Он је пре свега овога био затворен и повучен.

Замолио ме је да му верујем и оправдава моја очекивања. Посећује и кампове, добро успоставља комуникацију са другом децом и то различитог узраста.

Још један плус је што је он јединац и нема могућност дружења са браћом и сестрама, као у породицама са више деце и због тога је њему овде веома важно да долази. Резултат је више него очекиван за мене. Једноставно, одавде не можемо отићи!

Елена Савкова нема никакве примедбе на рад у клубу.

– Ја имам само позитивне емоције, које су огромне и снажне. Дете просто лети овамо, он никада не касни. Он би овде проводио дане и ноћи.

Чак сам и ја спремна да одложим све своје обавезе и уколико је потребно да помогнем. Све ми се овде допада! Па где можемо у ово време пронаћи људе који улажу своју душу, а да за узврат не траже новац.

Обично то другачије бива – дајете паре, а за узврат не добијате ништа. Униформа је бесплатна, сва камповања и извиђачке активности су бесплатне. У суштини, ми, родитељи, смо спремни да помогнемо клубу било чиме и свим силама.

Мали Данил Хромов воли народне, козачке игре. Допада му се рвање, а посебно је надарен за сликарство, па уједно похађа и часове цртања.

Побеђивао је већ на неким такмичењима, а једно своје дело на којем је насликао тенк поклонио је клубу. Стидљиво одговара да му се допада све што учи на тренинзима и да је на њега све оставило подједнако јак утисак.

– Данил воли да учи историју свог народа и како се штити своја домовина јер без прошлости нема будућности – прича Људмила Хромов, Данилова мама.

– Он се сада стиди, али веома воли историју и углавном чита књиге на војне теме. Тренутно правимо војнике, ратнике, лепимо их.

Данил је већ три године на обуци и успешно усклађује све обавезе: редовну наставу у школи, тренинге у клубу и цртање.

– Када је био мали ми смо овде долазили у храм и ни сама не знам како смо овде почели да посећујемо клуб, једноставно се само од себе десило. Моји утисци су веома позитивни, немам никаквих примедаба на рад клуба, и сматрам да је све ово веома добро за дете. Он није агресиван, миран је, немамо проблеме у школи, не свађа се, не туче се. Имам и млађег сина, али он не показује интересовање за овај вид рекреације – додаје Људмила.

Пакетићи за децу са Косова

Осамнаестогодишњи Николај Козин, студент богословије, каже да их педагози у клубу уче заједништву и свему ономе што се учи у војсци.

– Уче нас и да играмо народне, козачке игре, говоре нам и о другим братским народима, и томе колико је хуманост важна – каже Николај, и открива да су за Нову годину имали акцију прављења новогодишњих пакетића за децу са Косова и да су прикупили дупло више поклона него што је планирано.

Уче нас да бранимо свој народ

Четрнаестогодишњи Серафим Бесћотни већ пет година тренира у клубу. Потиче из свештеничке породице, има још петорицу браће и већина њих, такође, пролази обуку.

– Мени се овде све подједнако допада, али бих издвојио стрељаштво. Уче нас и борилачким вештинама, како правилно водити борбу.

Акценат се ставља на позицију одбране, и то искључиво себе, своје породице, своје цркве и свог народа. Уче нас да морамо бити опрезни према себи и према другима – каже Серафим.

Девојчица међу козацима

Једина девојчица међу козацима је петнаестогодишња Наталија Сафонова. Кроз смех одговара да њени доласци у клуб немају везе са лепим дечацима који у њему тренирају.

– Свима је необично што се девојке баве борилачким вештинама, али то ми је била жеља из детињства.

Деда ме је још као девојчицу учио како да се борим, како да се избавим из неке невоље, и сама сам одлучила да се овим бавим. Највише ми се допада ватрена обука, пуцање у мету, али сам савладала и борилачке вештине.

Ишла сам неколико пута и у кампове. Једном нам се десило да смо упали у ураган и било је током обуке ситуација у којима сам морала сама да се изборим, али све ми то помаже да се и у свакодневном животу изборим са неким ситуацијама – каже Наталија.

Она додаје да се у будућности неће бавити ни са чим што има везе са војним или борилачким вештинама.
– Желела бих да једног дана постанем учитељица – кроз смех добацује.

Извор: vesti-online

Напиши коментар