Рус до Србина, брат до брата

Оно што тада није хтела да учини руска власт, учинили су мој син, јунак, и његови другови, јунаци. После свега, стојим овде пред вама, и даље поносна на свог сина
Оно што тада није хтела да учини руска власт, учинили су мој син, јунак, и његови другови, јунаци. После свега, стојим овде пред вама, и даље поносна на свог сина

На српском Војничком гробљу у Вишеграду отргнуто је од заборава једно од првих поглавља историје Републике Спрске – оно које говори о часном и јуначком учешћу руских добровољаца у српским војним јединицама током Отаџбинског рата 1992 – 1995.

Одужујући се браћи по вери и крви што су гинули и крварили за Српску и заклињући се у вечну српско-руску љубав, Срби су на падини испод Бикавца подигли велелепни камени споменик на коме су уклесана имена 37 руских добровољаца који су погинули на ратиштима широм Босне.

Споменик, висок четири метра, на чијем је врху карактеристичан руски крст, а у подножју речи српске захвалности руској браћи, заједно су открили Петар Ђокић, министар рада и борачко инвладске заштите РС, затим, Људмила Богословскаја, мајка погинулог руског добровољца и Алексеј Александров, син палог ратника из Русије, а са њима и Бобан Инђић, ратни комадант.

700 племенитих

– На ратиштима приликом стварања Републике Српске учествовало око 700 руских добровољаца и ми смо заувек захвални великом чину њиховог пожртвовања – рекао је Ђокић, а Саво Цвјетиновић, председник Удружења грађана српско-руске заједнице „Завјет“, из Бјељине, која је и иницијатор подизања споменика, додао:

“ Положити живот за своју отаџбину је узвишен чин, али још узвишенији је дати живот за свог брата по вери православној“.

Војничко гробље подно Бикавца, на коме поред Срба почивају и шесторица Руса, испунили су људи и жене, стезали су братске руке и положили главе на братска рамена.

Далеким путем ка Дрини, којим су у пролеће 1992. године кретали њихови мужеви, браћа и очеви, сада су стигли многи Руси, а са њима и Ирина Чернова, рођена сестра Владимира Сафанова, палог пред Вишеградом 12. априла 1993.године. Њене речи проткане су болом за братом и љубављу према српском народу.

– Мој брат је био частан човек, патриота, који је волео своју Русију, а волео је и српски народ. Написао је о Србима много лепих речи. Оставио је иза себе малу ћерку, болесну мајку, речи су усахле, Ирина је покрила очи марамом.

Понос, част и православље

За вечну славу
За вечну славу

Људмила Богословскаја, мајка палог добровољца Константина (1973.-1993.), дуго је причала о његовој жељи да се бори уз народ о коме је знао тако мало.

– То је била тешка одлука за све нас, али била сам поносна што је мој син био на правој страни, на страни своје православне браће. Оно што тада није хтела да учини руска власт, учинили су мој син, јунак, и његови другови, јунаци. После свега, стојим овде пред вама, и даље поносна на свог сина – рекла је Људмила, чије су речи и сузе потресли све.
Добровољац Роман Зенцов поносно каже да су се Руси борили часно и да нико од њих није укаљао свој војнички, ни образ своје земље.

– Помогли смо нашој браћи и то ћемо увек чинити, јер је то наш православни задатак, обећао је Роман.

Доле, крај споменика, жене у козачким ношњама обећавале су женама из Вишеграда да ће доћи и идуће године, а горе, на улици, српски и руски генерали љубили су се у јуначке образе и плакали.

Гинули, јер су били храбри

О херојству и братству Срба и Руса посведочио је њихов саборац Зоран Тасић. из Вишеграда

– То су били добри људи, није било бољих на првој линији и у првој кафани. Већ почетком рата дошло је њих двадесетак у Вишеград. Били су обучени борци. Гинули су зато што су били храбри, зато што су ишли тамо где нико није смео. Да су боље познавали терен, ми би стигли до Сарајева, у даху ће Тасић, стојећи крај гробница својих ратних другова, Василија Ганијевског и козачког пуковника Генадија Котова.

На ратишту, каже Зоран Тасић, од Руса није било бољих, али кад је примирје, било је зло. Литар ракије за свакога од њих је био као чаша воде.

– Да није било те пусте ракије много и Срба и Руса би данас било међу живима. Али, тако је то у рату, каже Тасић.

Генерали поносни на Младића

Многи учесници откивања и освећења споменика носили су беџеве са натписом „Срби и Руси вечна браћа“. Пензионисани руски генерали носили су и беџ са ликом Ратка Младића.

Пријатељство до гроба

Вишеградски новинар Радоје Тасић показује на спомен плоче са именим Недељка Гогића и Василија Викторовича, верних другова до последњег даха.

– Заједно су ишли у све акције, били пример јунаштва и другарства и свега доброг на свету… Али, на крају су заједно и страдали и овде заједно почивају, уздахнуо је Тасић.

Извор: vesti-online

Напиши коментар