Ковач мачева – из хобија

Са једне оз Жељкових изложби мачева
Са једне оз Жељкових изложби мачева

Апсолвент Шумарског факултета Жељко Пантић последњи је српски ковач разних мачева. Има мисију да оживи и брендира српски мач искован у 14. веку

Апсолвент је Шумарског факултета, али није савремени Робин Худ, иако тренира стреличарство. Будуће занимање му је дизајнер намештаја, а страст – мачевање. Кад се представља, нуди визиткарту на којој пише Жељко Пантић, ковач мачева. Шанса да хладном комаду гвожђа подари вечни живот, уметнички је занат последњег српског ковача мачева.

Као десетогодишњак, ненадано, постао је ковач сопствене среће. Док су остала деца правила мачеве од картона, Жељко је свој први мач направио од отпадног гвожђа из смедеревске железаре, да би се самурај у њему успавао до студија, када је почео да тренира мачевање. Сусрео се са идејом свог учитеља да мачеваоце подучи куртоазном мачевању, али на историјски прецизним репликама мачева, које клуб није имао.

Тада се, неук, али одлучан, одважио да искује први озбиљан рад.

– У овом крају био је неки чувени Бора ковач из Ландола, али је тада био болестан. Неки други нису имали ни наковње ни ковачку ватру – каже Жељко. – Стриц ме је упутио у мале тајне, па сам своју прву ковачку ватру направио на тавану куће. Тада ме је посао „купио“. Знао сам да нема назад – говори ковач.

Ковачка ватра разбуктала је у њему страст која траје деценију. Музеји, старе књиге, интернет, били су Жељкови учитељи, а испирацију је нашао у најексклузивнијим мачевима европске историје. До сада је исковао педесетак, а заљубљен је, каже, у сваки мач који је исковао.

Зарада да се приживи
– Јапанско сечиво у Америци кошта 1.000 долара, а најјефтинији ручно ковани мачеви у Америци су 2.000 долара. То у Србији тешко могу да продам. Засада, покривам трошкове живљења – каже Жељко.

– Гвожђе се кује у „паклу“ од 900 степени. Исто ти је ако је напољу минус или плус 40 степени. То је уметност у којој сам заљубљен, јер тако тежак занат радиш само ако волиш. За мене је изазов могућност да беживотни комад метала усијам, дам му облик, зароним га у воду и дам му живот. Направиш мач и даш му вечност – говори Жељко надахнуто.

Од десет до месец дана потребно му је да се направи мач. Прави реплике келтских, српских средњовековних мачева, тешких дворучних инспирисаних Екскалибуром. Кује једноручне, какав је носио деспот Стефан, једноипоручне попут Гандалфовог из „Господара прстенова“, затим на оне по угледу на мачеве Три мускетара и шпаду какву је носио Зоро.

– Сваки мач који сам направио био је мој мезимац. Мени највише лежи рапир и шпада, а највећи изазов је јапански мач, јер је у свим филмовима то најсупериорнији мач – говори френетично овај човек као да је управо изронио из прошлости.

Стари Римљани имали су спате и гладиусе, Јапанци катане, Арапи сабље димискије. И Срби су имали свој мач, а самоуки ковач има мисију да оживи и брендира српски мач.

– Магистар археологије и мачевалац Марко Алексић истраживањем је доказао да су српски мачеви на овом простору ковани од друге половине 14. века. Радимо на томе да заштитимо српски мач као бренд, а ја ћу га израдити. Ковач очекује да ће изложба српског мача бити извезена ван граница државе.
Његове мачеве користе мачеваоци, колекционари, па и глумци у представи или на филму. Наручују му комаде с породичним обележјем.

– Мач није само оружје намењено крвавој борби. Он је одличје части, предмет који има мистичну моћ живота и смрти, мост између добра и зла – поручује Жељко Пантић.

Жељко покреће сајт где ће заљубљеници широм света моћи да виде и наруче његове мачеве.

Извор: Вечерње Новости

Напиши коментар