Обновљен Његошев манастир

У овом манастиру Његош писао „Лучу микрокозму“, религиозно-филозофски спев велике вредности
У овом манастиру Његош писао „Лучу микрокозму“, религиозно-филозофски спев велике вредности

Старој црногорској престоници, високо у брдима изнад Будве, враћен некадашњи изглед. Светиња коју су основали Петровићи, разорена у два рата, деценијама била у рушевинама

Зраци зубатог децембарског сунца ту и тамо обасјају зидине манастира Стањевићи. Монаси и градитељи, свако на свом послу, користе сваки дан за нову молитву и „претресање“ старог клесаног камена, како би древна светиња добила у потпуности негдашњи изглед.

Високо у брдима изнад Будве, на ловћенским падинама, после вишедеценијске тишине која је становала на развалинама некадашње духовне и световне црногорске престонице, пулсира живот.

– Обнова храма који се налази на три и по километра изнад села Побори, и који је удаљен од Будве осамнаест километара, почела је 1996. године. Радове је започела Митрополија црногорско-приморска, придружила се општина Будва, помогле су многобројне фирме, појединци, сељани Побора, добри људи… Обновљени су Црква Свете тројице, трпезарија, библиотека, неколико келија… Обнавља се и манастирски конак, који је био у рушевинама, причају нам у манастиру Стањевићи.

Нове генерације на овим просторима веома мало знају о Стањевићима. Овде се првобитно налазио дворац Црнојевића, који су владали Црном Гором, али је сва његова бурна историја углавном везана за светородну лозу Петровића. Цркву Свете тројице подигао је владика Данило 1710. године по повратку из Русије, од средстава која је тамо прикупио. Дворац уз који је саграђена црква Данило је претворио у конак. У периоду од 1710. до 1839, пошто је био разорен Цетињски манастир, Стањевићи постају седиште Митрополије, духовни, али и световни центар Црне Горе. После Данила, овде су боравиле владике Сава, Василије, Свети Петар Цетињски и Његош.

Необична пећина

Иза самог манастира налази се пећина, прилично дубока. И она, како је планирано, постаје црква. Необична, с каменим зидовима и сводом, једноставна. Њу подиже једна госпођа из Будве, којој засада не спомињу име, за покој душе свог сина.

Такође је мање познато да је баш у овом манастиру Његош писао „Лучу микрокозму“, религиозно-филозофски спев велике вредности. Овде је за свештеника рукоположен Доситеј Обрадовић, у Стањевиће је, прикупљајући народно благо, стизао Вук Караџић.

Зли дани за манастир, који је скривен од погледа пролазника који тутње магистралним путем од Цетиња ка мору, настају 1839, када је Његош био приморан да га заједно са Подмаинама и Подлаством преда Аустроугарској, која је владала Приморјем. У бурним, ратним временима он постаје војно утврђење и из Другог светског рата „излази“ у рушевинама. И тако је било све до 1996.

Велике заслуге за обнову има блаженопочивши Димитрије Благојевић, који је почео пионирски посао. Од козје стазе начинио је шири пут, доведена је струја, црква која је мање страдала обновљена је за службу божју. Он се овде и упокојио, испред манастира је његов гроб. Данас овде борави више монаха, у оквиру манастира је и радионица воштаних свећа, одакле се снабдевају цркве широм Приморја. Главни циљ сада је коначна обнова целог комплекса: посао је био велики, али је таква и жеља да се он доведе до краја. Стањевићи већ сијају. Манастир је поново живо место у које је добродошао сваки поштени намерник. Доступан је, дакако, и туристима који обилазе старине, а којима ће сада имати ко да прича дугу, богату и славну историју дома династије Петровић-Његош.

Извор: Вечерње Новости

Напиши коментар