Све депеше Викиликса о Србији

Викиликс нам открива како је владика Артемије у Вашингтону важио за „екстремисту“, а Зукорлић за „умерењака“
Викиликс нам открива како је владика Артемије у Вашингтону важио за „екстремисту“, а Зукорлић за „умерењака“

У Србији заиста влада потпуни медијски мрак; зато су тачке светлости права драгоценост. Сајт „Двери„већ је постао мала буктиња истинољубља.

Има и понека ТВ емисија, понегде и покаткад. Од штампаних медија, ту су свакако „Геополитика“ и „Печат“, који покушавају да мислећој јавности укажу на оно што се ЗАИСТА, а не фингирано, лажно, измишљено, збива и код нас и у свету. Цена слободног новинарства никад није била мала – поготову данас. Па ипак, оно је императив времена, и сваки чин иновинарске борбе за истину води нас у добром правцу, правцу слободне Србије.

Уочи избора у овој јадној земљи, који ће, по ко зна који пут, бити превара до преваре и лаж до лажи (сетите се да су жутокраки шојићи 2008. обећали 200 хиљада нових радних места, а до данас отпустили 250 хиљада људи), добро је прочитати једну књигу и погледати један филм. Књига се зове „Викиликс –тајне српских депеша“,а филм се зове „Тежина ланаца“. Књигу је написао новинар Никола Врзић, а филм режирао Борис Малагурски. И једно и друго објавио је недељник „Печат“ (прво у сарадњи са Фондом „Слободан Јовановић“, друго самостално). У ствари, ако ћемо хронолошки, треба почети од гледања филма, па кренути на читање књиге.

„Тежина ланаца“

Малагурски је истинољубац из Суботице, младић који се ближи тридесетим годинама свог живота, и који је отишао да живи у Канади, где је почео да се бави истраживањем наше судбине. Прво је снимио филм о Косову и Метохији под влашћу Империје, а затим се окренуо ратовима у доба распада Југославије. Шта нам се то десило почетком деведесетих гоидина 20. века? Како је уништена бивша СФРЈ, која је, без обзира на своје, често и вулканске противуречности, била интегрисанија више него што ће Европска унија то икад бити? Како је било могуће да, после изградње једне сиромашне, али ипак „државе у развоју“, потонемо у невиђену, афричку беду? А било је могуће, него шта. Сад живимо у томе: тонемо у живо блато…

Кад смо били тинејџери, смејали смо се „Алану Форду“, у коме је Суперхик отимао сиромашнима да би дао богатима. Сада стењемо под влашћу Суперхикова, који носе сатове вредне десетине хиљада евра и гледају нас као гамад коју треба истребити. Малагурски се, у свом изврсном филму, за анализу обратио правим људима, почев од Хосудовског, Парентија и других антиглобалиста, и открио политичке и економске узроке распада СФРЈ, коју је требало дезинтегрисати и довести њене републике у колонијални статус. У филму има и ироније и лирике, и документа и коментара; у филму се виде и невиђене ствари, покривене слојевима србофобичне пропаганде деведеестих година 20. века (рецимо, растанак комшија Срба и муслимана, који су целог рата 1992–1995. живели сложно у једном босанском селу, никад се не сукобивши).

Филм нам нуди и истину о октобру 2000, који су организовале силе Империје, заинтересоване да Србију уведу у нову фазу (само)разарања, при чему је „Отпор“ био вежбаоница за будуће такве подухвате („обојене револуције“) широм света. Видимо да су амерички ментори створили и „експертску групу“ лепо обучених суперхикова, звану Г17+, и да су играчи ове групе уништитеља Србије у транзицији чупоглавци из исте кутије (Динкић, наравно, и даље јаше, док се његов колега, бивши теоретичар самоуправљања, Лабус, маскирао у „научника“).

Малагурски је мајстор режије: „Тежина ланаца“ се гледа са истим узбуђењем као и „Матрикс“, при чему је, за разлику од „Матрикса“, то наша сушта суморна стварност.

„Викиликс – тајне српских депеша“

Што се тиче Врзићеве књиге о „Викиликсу“, и она је нешто што се мора прочитати. Наравно, Асанжу и другарима нису под руком били строго поверљиви документи – то су ипак само извештаји амбасада Империје из свих крајева света, упућени на читање у централу Новог светског поретка (према коме је Хитлеров, по свему судећи, био само дечји вртић). То није СТРОГО ПОВЕРЉИВО, али јесте било ПОВЕРЉИВО, и, што је најважније, све је ПРОВЕЉИВО: подаци из депеша које је објавио Асанж поклапају се са оним у шта смо могли да се уверимо сопственим очима.

Кад прочитате како Тадић и дружина продају српске народне светиње, обећавајући Американцима да никад неће угрозити њихове интересе на Балкану, кад видите како тргују земљом цара Лазара, кад видите ко овде склапа и расклапа владајуће коалиције, и како је владика Артемије у Вашингтону важио за „екстремисту“, а Зукорлић за „умерењака“, онда не само да вам се смучи, него решавате и да се не мирите с таквом лажју, ма каква цена била.

Јер, како је говорио Александар Солжењицин, најважније је – не живети у лажи. Од лажи се умире, јер Бог није човека створио за лаж, него за истину и правду. И ова књига Николе Врзића чита се као узбудљиви трилер; или, боље рећи, као дело Стивена Кинга, јер кроз њу марширају хорор-утваре наше политике, окречени гробови и осмехнути гробари, који једва чекају да направе још једну DANCE MACABRE коалицију и поведу нас напред, па у кречану (тако су сви они напредни).Зар је могуће да смо постали толико наопаки да нас овакви воде – као што рече пророк свом народу:„Који те воде, они те заводе, а које воде, они су пропали“? Зар смо заиста заслужили овакве, пита се човек читајући Врзићеву књигу…

На жалост, очито је да је Бог гледао у наша срца, и тамо није видео (бар у већини) ништа осим прашине и паучине приземних интереса. Зато смо кажњени да на власти у Србији, земљи потомака Карађорђа и војводе Мишића, на власти буду људи –слине, од којих никако да продишемо.

Ако немате времена да гледате и читате нешто више, погледајте „Тежину ланаца“ и прочитајте „Викиликс-тајне српских депеша“: много шта ће вам бити јасније; а онда, кад будете на биралиштима, преламајте паметно. Немојте да после буде да нисте знали, и да су вас шибицари опет преварили, по ко зна који пут групишући се и прегруписавајући тако да изгледа да нису вампири, него добровољни даваоци крви.

Аутор: Владимир Димитријевић
Извор: Двери Српске

Напиши коментар