Србија је постојала на Балкану три века пре „досељавања Словена“

Kњигa Винка Прибојевића „O подријетлу и згодама Cлавена”
Kњигa Винка Прибојевића „O подријетлу и згодама Cлавена”

Писмо Владе и Скупштине у прогонству
Републике Српске Крајине – Ивици Дачићу

Господине Потпредседниче,

Пријатно сте нас изненадили освртом на недавни споразум између Владе Сједињених Америчких Држава и окупаторске администрације на Косову и Метохији – о проглашавању српске културне баштине на Косову и Метохији „косовскоалбанском“. Потпуно сте у праву – да је реч о споразуму који се ослања на фалсификовану историју балканских народа и на шиптарско присвајање српске културне баштине.

Међутим, треба имати у виду чињеницу, да су фалсификати попут овог у споменутом споразуму могући захваљујући раније унесеним фалсификатима у енциклопедије, школске и универзитетске књиге, па и у начуна дела друштвених наука Републике Србије. Један од највећих фалсификата на Балкану је везан за шиптарску античку и средњевековну историју. Ова друштвена наука код Срба је тако устројена да сву српску античку и средњевековну културну баштину може дефинисати као шиптарску, или албанску. За тако нешто је довољно позвати се на садржаје српских историјских уџбеника – од основне школе до универзитета. А у њима пише, да су антички и раносредњевековни Илири на Балкану преци Шиптара!

Уз тај страшни фалсификат, долази други – још језивији. Каже се да су Срби стигли на Балкан тек почетком 7. столећа Нове ере, у време византијског цара Ираклија.

Господине Потпредседниче,

Нису ли ова два фалсификата тако уверљива – да свако ко поверује у њих (а у њих верују сви званични историчари Србије), лако наседа „закључку“ да су Срби затекли на Балкану шиптарску културну баштину, коју су само преузели?

Сви ће то данас прихаватити у Србији, јер су уклоњени из шире литературе извори који указују да су Шиптари крочили на српску земљу тек 1043. године, за време српског цара Војислава, а да су Илири били само једно од српских племена. Грчки историчар Аталиота је оставио књигу о том доласку Шиптара у Србију и штампана је на европским језицима, а није штампана на српском!

Зашто у нашој историографији нема чињеница из књиге Србина католика са Хвара и католичког свешеника Винка Прибојевића – почетак 16. столећа, који је оставио запис да су словенска племена: Илири, Трачани, Дачани, Далмати, Мизи…?

Зашто у нашој историографији нема чињенице из књиге Србина католика из Далмације, католичког свештеника, Андрије Качића Миошића, који је, у 18. столећу, оставио књигу о оснивању Србије 490. године, с престоницом у Скадру? Како видите, Србија је постојала на Балкану скоро 300 година пре «досељавања Словена».

Господине потпредседниче,

Академик Михаило Марковић је 2007. године организовао научни скуп о доласку Шиптара на Балкан 1043. године, али тај доказ још не узима у обзир ни наука Србије, ни државници Србије. Нажалост.

Уз овакав немар државника Републике Србије и државника у Црној Гори и Републици Српској, лако се асимилију Срби у несрпске нације и лако се отуђује њихова културна баштина. Ево примера из 19. и 20. столећа о асимилацији Срба и отуђењу српске културне баштине:

I Искоришћено је српско завичајно име Македонија, те је од српског становништва у Македонији створена несрпска македонска нација. А споменути Винко Прибојевић је нашао у Ватикану одлуку Александра Македонског (4. век пре Нове ере) – њоме прописује привилегије за Србе. Ту традицију ће наставити мађарски краљ Матија Корвин 1471. године – давши привилегије Србима граничарима. То ће наставити и аустријски цар Фердинанд Први – 1630. године. Ово је поуздан податак, да у Македонији, у Антици, нису живели Македонци, него Срби. А ти Срби су имали само своје завичајно име – македонско.

II Најмасовније однарођавање Срба су обавиле Аустрија, Млетачка Република и Ватикан. Србе су преводили у католичку веру, а онда су их хрватизовали. Назвали су и српски језик „хрватским“, што је најстраховитије отимање српске културне баштине, јер је тај српски језик регистрован у UNHCR-у као „хрватски“.

III Као што је искоришћено српско завичајно име – Македонија, да би се створила несрпска македонска нација, тако је учињено и с другим српским завичајним именом – Црна Гора, да би се створила несрпска црногорска нација. Расрбљивање у Црној Гори је почело почетком 17. столећа и имало је своју истакнуту делатност у време Његоша и у време Првог светског рата, али те чињенице су (стопосто) уклоњене из образовног програма у Србији.

IV Нико се у Србији не бави питањем поарбашених Срба у Албанији, на Косову и Метохији, у Македонији и Црној Гори. Као дошљаци 1043, Шиптари су имали своје насеобине у Србији – својеврсне оазе. Онда су Турци многе Србе превели у шиптарску (албанску) нацију и то су интензивно чинили у 19. столећу и до 1912. године. Занимљиво је, М. Милојевић је записао, да је у Приштини и околини било 1871. године само 58 шиптарских породица и 1200 породица Срба муслимана. Наравно, сви ти Срби исламске вере су преведени у Шиптаре. О овако важним подацима, нема ни речи у образовном систему Републике Србије.

V Историјска и филолошка наука у Србији уопште се не бави чињеницом, да је у средњевековној Влашкој (Румунији) и Молдавији био српски језик и да Румуни и Молдавци нису имали канонску цркву, него су били укључени у Српску православну цркву – до 1864 (делимично) и до 1919. године. Румунски језик је вештачки створен од 16. до 19. столећа, а сва културна баштина до тог времена у Румунији и Молдавији је на српском језику. Такву чињеницу не бележе ни српски интелектуалци, ни српски државници! А из Румуније се данас користи чињеница, да у Источној Србији постоје Срби који говоре мешавином латинског и српског језика (влашки) и сасвим је могуће, да Румунија, с присталицама међу Власима у Србији, прогласи тамошњу српску културну баштину румунском, или влашком.

VI Српска историографија, а и српски државници, потпуно занемарују колонијални инжињеринг у Панонији, којим су многи Срби помађарени, а део Срба из племена: Шокци и Буњевци проглашен припадницима хрватске нације. Чињенице о помађареним Србима су очигледне. Канцелар и саветник Марије Терезије је записао, да од Сегедина до Београда живе само Срби православне вере, а Срби, пише даље, насељавају и румунску Трансилванију, у којој има, поред православних, и нешто Срба католика. Наше одговорне државнике и интелектуалце не може да пробуди ни чињеница из аустријског пописа становништва у Војводини – 1715, где стоји да у Бачкој има само 40 мађарских породица!

VII Најочигледније расрбљивање је у току и оно обухвата српски завичај Босну и Херцеговину, део Црне Горе, део Србије и део Македоније. Реч је о Србима исламске вероисповести – који су проглашени „Бошњацима“. Опет је искоришћено српско завичајно име – Босна, да би се створила несрпска бошњачка, или босанска, нација. С обзиром да је велика групација муслимана у Рашкој, сасвим је могуће да ускоро „Бошњаци“ прогласе српску културну баштину у Рашкој – бошњачком. Само зато, што државни органи и званични интелектуалци у Србији не дају никакав (научни) отпор овом бесмислу о проглашавању несрпских нација од Срба.

Господине потпредседниче,

Вама свака част што сте (једини из Владе Републике Србије) подигли глас против америчког проглашавања српске културне баштине на Косову и Метохији шиптарском, али Ви сте потпредседник Владе која ништа не чини да се сви фалсфикати из историјске и других друштвених наука уклоне и замене истинама.

Данашња влада се понаша као и претходна – кад је премијер био Војислав Коштуница. Ниједна од две владе није хтела да сарађује с Владом Републике Српске Крајине, која, од 2005. године, упозорава на све ове набројане фалсификате. Продужи ли и Ваша влада овакву штетну праксу, убрзо ћемо доживети, да ништа српско неће постојати на тлу где је основана Србија 490. године и која се, у 8. столећу, простирала од бугарске границе до иза Трста, обухватајући и територије данашње Словеније и Корушке у Аустрији (и овај податак је уклоњен у званичној историографији).

Господине потпредседниче,

Скрећемо Вам пажњу и да су два министра у Вашој влади Срби муслимани, који се представљају као „Бошњаци“. А они не могу ни завичајно бити Бошњаци, јер су рођени у Србији.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ СКУПШТИНА РС КРАЈИНЕ

Милорад Буха, премијер Рајко Лежаић, председник

Извор: Факти

Напиши коментар