Велики злочин

Злочинци не само да нису кажњени, него су злочин и поновили 50 година касније
Злочинци не само да нису кажњени, него су злочин и поновили 50 година касније

Јануара 1943. године, ратни песник Владимир Назор је написао потресне стихове своје „Мајке православне“, у попаљеном српском селу код Вргинмоста. Иако партизан, иако масон, иако некадашњи католик, иако атеиста, иако Хрват, овај велики југословенски књижевник застаје на свом војничком путу и згрожен оним што је видео пише ову незаборавну песму на тему речима просто неописивог страдања Срба у Независној држави Хрватској. И тако начиње једну велику, за нас изванредно важну, а све од тада па до данас непожељну тему

Тему страшног, неосуђеног, очигледно од многих опроштеног и прећутаног усташког геноцида над српским становништвом. Над стотинама хиљада тада сурово побијених људи, жена, стараца, деце, чак и одојчади. Израелски меморијални центар Јад Вашем говори о најмање пола милиона српских и других жртава страдалих у НДХ од 1941. до 1945. – у само једном хрватском логору: у „деветом кругу“ јасеновачког пакла. Када бисмо само замислили све ове побијене људе, еј ЉУДЕ, морали бисмо себи да представимо некакву језиву планину – високу стотине метара – а састављену од мушких, женских и дечјих тела! Неколико живих солитера великих попут палате „Београђанка“, посађених један на други. Читаву вавилонску кулу нељудског усташког иживљавања над Србима, састављену од бола и ужаса, страха и несреће, исеченог меса и поломљених костију, прекинутих живота и недовршених снова.

И нема породице пореклом из крајишких делова некадашње Аустроугарске која у свом сећању нема записана имена управо тада страдалих рођака и предака. Нема никога међу нама из тих крајева, ко у срцу и памћењу не носи део ове болне, још увек забрањене и непожељне приче о страдању које као да више никога и не занима. Јер више нико (ни тамо, ни овде, ни нигде) и не помиње Јасеновац, Јастребарско (једини логор смрти на свету прављен искључиво за децу, српску и јеврејску децу), Стару Градишку и Госпић.

Као када би преживели Јевреји једноставно заборавили да су постојали Аушвиц и Дахау, Маутхаузен и Бухенвалд, Мајданек и Треблинку! Као када би, из ма ког разлога, рекли: „Оставимо прошлост и старе ране, заборавимо и опростимо све оно са чим је тешко суочити се без бола и поново проживљених, опет призваних страхота“. Уз, рецимо, лудачки додатак свему: И немојмо мешати немачки народ и њихову државу са убиствима које је починила шака полуделих идеолошких нациста“. Или: „Не постоји лепше место за летовање од немачке обале Балтика, па зар да то сад пропустимо и заборавимо, а због онога што се међу нама дешавало у прошлом веку“. Или: „Ма доста нам је тога да нам се на нос стално набија тај Дахау!“…

Можете ли уопште замислити тако нешто, а да на то одмах не одреагујете оправданим негодовањем и згражањем, свесни да је тако нешто и апсурдно и немогуће и ненормално?
А тек да ли можете замислити да иста та немачка држава подигне оптужбу за геноцид – оптужујући за њега своје једва (само случајно) преживеле жртве? Тражећи некакву „правду“ од, рецимо, Јевреја у америчкој војсци, и од британских и свих других ратних пилота (а после свега што се догодило) – за своје страдале у савезничким бомбардовањима?! Тражећи да се њихов спаљени и до темеља уништени град Дрезден помиње у израелским и свим америчким школама као место великог страдања које се „никада не сме заборавити“?!

А све се то дешава у српско-хрватским односима, у њиховом аморалном, упорном и стварно нељудском непристајању да ИСКРЕНО ПРИЗНАЈУ И ПОКАЈУ СЕ ЗА СВЕ ПОЧИЊЕНО У ВРЕМЕ НДХ, СА ОДГОВАРАЈУЋОМ ОСУДОМ СВОЈИХ ЗЛОЧИНАЦА И СВИХ ОНИХ КОЈИ НИСУ НИШТА ПРЕДУЗЕЛИ ДА СЕ ОВАЈ ЗЛОЧИН СПРЕЧИ (А КАСНИЈЕ И ЗАБОРАВИ). То се све догађа већ деценијама (све до данас) пред нашим очима, а уз мање-више равнодушни поглед такозване „међународне заједнице“, па чак и нас самих. Дешава се срамота коју ћемо тешко моћи да исправимо и сперемо са себе – осим ако одмах и сасвим конкретно не предузмемо нешто по том српском „питању свих питања“.

Али, вратимо се, ипак, конкретном поводу за ово наше подсећање на велики злочин који нам и даље срамотно измиче из колективне народне свести. Вратимо се „Мајци православној“ и њеној незалечивој, заборављеној трагедији, с оне стране свега што уопште можемо да замислимо на тему људског зла.

Ту Владимир Назор пише о трагедији једне српске мајке којој су усташе пред њеним очима побиле читаву породицу, њеног мужа и њихово двоје деце: малог Јову и малену Ружу. Он ту стиховима опева ужасни бол ове жене која је доживела оно што се, можда, може телом преживети, али не и душом. Помиње спаљену колевку њеног малишана и романтични ђерђефић њене девојчице, покланих и бачених у дубоку, „страшну и проклету“ јаму. Ту они, пререзаних гркљана, леже покрај своје мртве баке и немо дозивају мајку, за њом плачу „и боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна“. Пише велики песник о „печату шутње“ који је ударен на занемела уста очајне мајке, саме на свету са својим ореолом мучеништва, својим сећањима и својом и нашом трагедијом.

И оставља нам, свима – као завет – ове своје речи упућену мајци нашој православној:
„Бол немој гушит своју, бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље!
И нек траје вековима!“

Аутор: Драгослав Бокан
Извор: Прес

Напиши коментар