САНУ истражује српска гробља у иностранству

Ћириличне „камене књиге“ узидане у цркву (лево) и један од споменика
Ћириличне „камене књиге“ узидане у цркву (лево) и један од споменика

Српска академија наука и уметности започела истраживање српских гробаља и надгробних споменика у суседним државама. Обележја исписана ћирилицом више од живих православаца

У Чобанцу, на дивној висоравни надомак Сент Андреје, Иванка Башић (81) обилази Бунарчић, извор лековите воде где се некада давно, српској деци указала Богородица. Рођена овде далеке 1930. године, старица ведрог духа памти детињство, игру малишана у плодним виноградима, орила се пољима граја и мало шта се овде могло чути осим српског језика, помешаног са птичјим хором, скривеним међу чокотима. Данас у селу живи тек педесет Срба, једва приметних међу досељеним мађарским становништвом. О животу једног народа са оне стране границе, више од људи сада сведоче камене ћириличне књиге: споменици, православни.

– Поумирали су наши људи не научивши ни речи мађарског за живота. А други језик осим српског- ретко смо слушали – објаснила је старица. – Нас је чувала и прича о Богородици која се српској деци указала поред извора који лечи многе болести. Да ли се заиста указала? Ко верује, њему јесте!

На рубовима Мађарске, Румуније, Бугарске, Албаније и Италије, асимилацијом или погромом, нестали су у мраку историје прошлог века читави српски градови и стотине села. Најновији ратови и прогони избрисали су море православних душа са простора Хрватске, о концу виси и судбина нашег народа на Косову и Метохији.

Споменици у зидовима

У Будимпешти се број Срба увек мерио хиљадама, али у вишемилионском граду, више нема некадашњег српског гробља. На месту гробља у Будиму, сада је леп парк, обележен великим каменим православним крстом. Важнији споменици, ћирилични, пренети су и узидани у порту цркве Светог Ђорђа у Пешти – подсећа етнолог Боса Росић.
– Преостали Срби умрле сада сахрањују на градском (мађарском) гробљу, или у селима одакле потичу.

Да се не избрише сваки траг православне цивилизације уз међе, Српска академија наука и уметности започела је истраживања српских гробаља и надгробних споменика у суседним државама: Мађарској, Румунији, Албанији и Италији. Народном музеју из Ужица поверен је овај важан посао, да забележи трагове српског постојања, пре потпуне асимилације и нестанка.

У Румунији је пописано скоро 20.000 српских споменика, а посао је у новембру започет у Мађарској и Албанији.

– Први подаци из Мађарске сведоче о асимилацији и нестанку бројних породица. Међутим, где постоји брига наше државе и фондова ЕУ, као у деловима Мађарске, ту српски културни идентитет јача, а наша заједница постаје бројнија. Бољитак доносе медији на нашем језику, српско позориште, школе, гимназија у Пешти, а једно је сигурно: ћирилица је овде главни чувар нашег националног идентитета. Срби одавде желе јаче културне и друге везе с матицом – истиче Боса Росић, етнолог, задужена за теренско истраживање САНУ.

Она је, заједно са археологом Савом Дерикоњићем и колегиницом Младеном Прелић, из Института САНУ, обилазила села у Мађарској. Уверила се да преостали Срби сада покушавају да се заштите од вишедеценијске небриге: утврђују махом спорне имовинске односе на гробљима, доказују порекло, праве геодетске подлоге, све то књиже…

Овај посао је врло важан, јер је реч о простору који је био колевка модерне српске културе.

У Великој сеоби под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, монаси из околине Бајине Баште, Рачани, придружили су се Србима староседеоцима на овом простору. Они су пред сеобу у скиту Светог Ђорђа створили обрисе првог српског путописа, драме, романа, аутобиографије, мемоара…

Прва генерација српских грађанских писаца стигла је овде у сеоби. Кипријан, Јеротеј и Христифор Рачанин, зачетници су наше писане књижевности, али и српске интеграције из отоманских у европске културне токове. Без њих не би било ни друге генерације наших писаца 18. века, а ни треће којој припада највећи српски просветитељ – Доситеј Обрадовић.

Манастир Рача, просветитељски извор на обронцима Таре, обновљен и сачуван, уз опустела српска села и градове у данашњој Мађарској, чини магични круг модерне српске културе.

– У страдању, свако грчевито верује у спас. Ми имамо наш језик којим говоримо и ћирилицу да пишемо – сведочи старица са почетка ове приче, док показује ћириличне „камене књиге“ узидане у цркву у Чобанцу, али и оне новијег датума. – Када је земља на којој се налазило старо српско гробље продата, споменици су пренети и овде узидани.

Извор: Вечерње Новости

Напиши коментар