Дефиниција квислинга

Видкун Квислинг (лево), човек чије је презиме постало синоним за издају сосптвеног народа
Видкун Квислинг (лево), човек чије је презиме постало синоним за издају сосптвеног народа

Квислинг данас најчешће покушава да се, зубима и ноктима на коалиционом бувљаку ухвати за преосталу сламчицу власти

У рану зору, 24. октобра 1945, Видкун Квислинг, норвешки политичар у Другом светском рату, изведен је пред стрељачки строј. У серији оптужби за које је проглашен кривим и осуђен на смрт, крунска је била велеиздаја норвешког народа и сарадња са немачким окупатором.
 Уводном коментару лондонског „Тајмса“ из те године припала је слава што је реч „квислинг“ (са малим словом) лансирао као синоним који ће цео свет доцније да користи као дефиницију служења туђину и издаје властитог народа.

Квислинзи су кроз историју – сви без разлике – завршавали на ђубришту историје, а социолози и психолози налазе, занимљиво, још и да им је свима, у персоналној констелацији, заједничко оно што је било и есенција норвешког Квислинга. Социолог са универзитета у Ослу Јохан Галтунг дијагностицира Видкуна Квислинга као болесника „нарцисоидне персоналне поремећености“ сугеришући, ваљда, тако да је реч о патологији која је несаобразива са менталним стањем једног „нормалног“ норвешког патриоте, у критичном времену нацистичке окупације земље.

Ова поремећеност је, каже, дубоко уграђена у „нарцисоидни доживљај себе“ као човека „рођеног да влада“, при томе са „погрешним скриптом у руци“, без свести да је у супротности са поретком ствари око себе. Такав нарцисоидни персоналитет – праћен често орграничним интелектом и образованошћу – јесте „жртва нереалне умишљености да његов народ треба да буде огледало његове идеологије“, уместо да он буде огледало тежње народа.

Са своје стране, психијатар светског гласа, професор Габријел Лангфелт, такође посматра, не само социјално-интелектуалну, него и чисто психијатријску страну квислинга и каже да се сваки квислинг, мање или више, „уклапа у класичну дескрипцију параноидног манијака“. Просто речено, квислинг у том свом параноидно-нарцисоидном свету манијаштва, нема начина да увиди просту истину о пролазности власти и – истовремено – нема свести о самодеструкцији коју доноси служење патологији нарцизма, а у контраинтересу свог народа.

Британски „Квислинг“ из Другог светског рата Освалд Мозли, лидер Фашистичке уније Британије (УБФ), умакао је, истина, омчи, али је скончао у вечном проклетству азила с оне стране Ламанша.

Украјински генерал Андреј Власов добио је свој метак у чело (1946) јер му је, у часу националне драме, важније било да брани Украјину од совјетске идеологије него од нацистичке окупације… Историја је претрпана оваквим примерима.

Времена се мењају, па Квислинзи овог времена ређе одлазе на вешала, пред стрељачки строј или у проклетство туђине. Квислинг у режиму „меке окупације“ којом је перверзија западне демо(н)кратуре поробила наше животе, остаје некажњен за своју велеизадају, а најчешће још и почашћен црвеним тепихом у Белој кући или Бриселу.

Данашњи Квислинг, у најгорем случају, изгуби изборе. И будући да квислинг увек остаје Квислинг, он најчешће – баците поглед на тренутну Србију – покушава да се, зубима и ноктима, на коалиционом бувљаку ухвати за преосталу сламчицу власти и колико-толико, како-тако, продужи да служи и туђем туђину и свом властитом нарцисоидном оболењу.

Али, овако или онако, сви завршавају на истом ђубришту.

Аутор: Дејан Лукић
Извор: Вести 

Напиши коментар