Лепенци живели у кућама за 21. век

Лепенци су потпуна мистерија јер нема културе с којом би се могли упоредити. Фото: Новости

Архитекта Христивоје Павловић тврди да је Лепенски вир са својом архитектуром био први савремени град. У Ђердапској клисури пре 9.000 година никао први град с еко-кућама и подним грејањем

Човечанство је још промрзло чучало у пећинама, док су се мистериозни становници Лепенског вира, пре око девет миленијума, башкарили у првом граду света и еко-кућама који се сматрају најмодернијом тековином архитектуре 21. века, сматра архитекта Христивоје Павловић, који већ годинама учествује у истраживањима једне од највећих и најзагонетнијих цивилизација.

Она је настала на речној тераси у делу Ђердапске клисуре где је специфичан састав стена створио природни резервоар топлоте идеалан за живот племена које се сматра зачетником европске цивилизације.

– Лепенци су потпуна мистерија јер нема културе с којом би се могли упоредити – каже Павловић. – Не зна се одакле су дошли, ни куда су отишли, после две хиљаде година боравка у Лепенском виру. Истраживањем остатака њихових кућа установили смо да су употребљавали једну врсту бетона, познавали су геометрију и умели да праве куће са самоносећом куполастом конструкцијом.

Павловић сматра да је истраживање Лепенског вира неоправдано пало у запећак после смрти академика Драгослава Срејовића, који га је као млад археолог открио 1965. приликом изградње хидроелектране на Ђердапу.

Скелети покојника узиданих испод огњишта кућа на Лепенском виру показују да су Лепенци били високи око 1,8 метара, што је џиновски раст у односу на људе мезолита. Лепенци су живели двоструко дуже од својих савременика, око 60 година, што научници тумаче топлом климом и богатом и разноврсном исхраном – од рибе у Дунаву до шумских плодова у залеђу насеља.

– Срејовићев рад је оставио отворено питање изгледа кућа Лепенаца – каже Павловић. – Никад није био задовољан хипотезом својих сарадника да су оне личиле на шатор на две воде. Са становишта архитектуре, потпуно је нелогично да људи који станују 2.000 година на једном месту користе шаторску конструкцију која је везана за номаде. То не иде уз културу која је створила прву монументалну скулптуру на свету, направила поделу рада и припитомљавала животиње.

Истражујући Срејовићеве забелешке, радозналог архитекту заинтригирала је реченица славног археолога да су куће Лепенаца можда личиле на пећине, једино станиште које је до њиховог доба људски род познавао. Поставило се питање, да ли су људи пре 9.000 година умели да конструишу лучне сводове налик пећинским и који би грађевински материјал при томе користили. Одговор је пронађен у оближњем селу Бољетин, где још има народних мајстора који умеју да направе природни бетон од мешавине овдашње специфичне глине и дрвета, а који има изузетне механичке особине и не пуца.

Арматура за лепенске грађевинске конструкције, односно ендемично дрво мечје леске расло је у изобиљу око насеља. – Као народни мајстори данас, Лепенци су малтер набацивали преко арматуре од исплетеног прућа, коју је донедавно правио сваки наш сељак и користио је да прави плот, кошницу, трап или вршу за риболов.

Како су се грејали?

Кућа се грејала као оне шерпе које не загоревају, а рекламирају се у „топ шопу“. Функционисале су на струјању топлог ваздуха у круг – објашњава Павловић.

Последња загонетка остао је облик куће, јер су у подовима лепенских кућа од печене глине остали отвори за које се деценијама исправно мислило да су били лежишта правих стубова конструкције. Павловић је гледајући народно градитељство покушао нешто ново и уместо правих стубова у рупе је ставио две унакрсно постављене савијене младице дрвета.

Испоставило се да та дијагонална самоносећа конструкција, какву данас имају полулоптасти планинарски шатори, савршено стоји – каже Павловић.

Павловић каже да су наши далеки преци уочили да се земља на одређеној дубини не мрзне ни по највећем мразу, и да су укопавали своје куће испод тог нивоа. С друге стране, полулоптасти облик куће омогућавао је идаелну циркулацију топлоте.

За истраживаче је дуго велики проблем био да објасне куда је излазио дим из кућа – шатора Лепенаца, јер су претпостављали да је ложиште било у њеној средини. Павловић је анализирајући оригинални материјал установио да је ватра ложена испред кућних врата, на трапезастом степеништу, које је служило и као згодно место за седење и окупљање породице и гледање у праисторијски телевизор – пламен.

– Мали правоугаони отвор у кући обложен и окружен каменом није ложиште већ место где се чува драгоцени жар. То мало жариште чак и зими могло да даје довољно топлоте у полулоптастој кући, која је и претеча свих каснијих хлебних пећи које идентично изгледају широм Европе.

Извор: Вечерње Новости

Напиши коментар