30 годишњица смрти Меше Селимовића

Селимовић: Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин
Селимовић: Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин

Данас, 11. јула, навршава се 30 година од смрти прослављеног књижевника Меше Селимовића (1910-1982).

Селимовићев роман „Дервиш и смрт“ добио је све значајније домаће књижевне награде а тај, као и његов роман „Тврђава“, преведени су на више језика широм света.

Мехмедалија Меша Селимовић је рођен у Тузли 1910. године. После завршеног Филозофског факултета у Београду, до почетка Другог светског рата, радио је у Тузли као професор трговачке школе и потом гимназије. Затворен је 1942, а идуће године је прешао се на слободну територију.

До краја Другог светског рата био је припадник Народноослободилачког покрета, између осталог и политички комесар Тузланског одреда. После рата је радио као наставник Више педагошке академије у Сарајеву и тек основаном Сарајевском универзитету, био је директор Боснафилма, Народног позоришта у Сарајеву и главни и одговорни уредник издавачког предузећа „Свјетлост“.

Због пригушеног сукоба с тадашњим политичким руководством БиХ, напустио је Сарајево и са породицом се преселио у Београд.

Селимовић је аутор збирки приповедака „Прва чета“ и „Туђа земља“ (1957). Његови су романи „Тишине“ (1961), „Магла и мјесечина“ (1965), „Дервиш и смрт“ (1966), „Тврђава“ (1970), „Острво“ (1974). Написао је студије и есеје „За и против Вука“ (1967), „Есеји и огледи“ (1966). Аутобиографски спис „Сјећања“ објавио је 1957. године.

Селимовић је умро 11. јула 1982. а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Меша Селимовић у писму упућеном САНУ 1976. године

Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем.

Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције ‘Српска књижевност у сто књига’, који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком.“

Извор: Тањуг

Напиши коментар