Срби још у средњем веку имали личне карте

Илустрација: Некадашњи изглед замка деспота Стефана

Становници Србије су још у средњем веку добијали исправе са својим именом (и презименом), које је потписивао тадашњи српски владар. Али то тек једна од безброј занимљивости и необичности на хиљаду страница „Илустрованог вековника Београда”.

Вековима пре најновијих с чипом, становници Србије добијали су „личну карту” са својим именом (и презименом), коју је потписао деспот Стефан Лазаревић. Да ли су и у другим земљама још у средњем веку издавали сличне исправе? 

У то доба, пише познати новинар и публициста Јован Николић, готово свака жена носила је ланчић с крстићем, а правила облачења подразумевала су дуге везене кошуље, хаљине од свиле и гуњеве са сребрном и златном пуцади.

Мушкарци су ишли у вуненим оделима, од белог или сурог сукна, и хаљинама црне, сиве, зелене или модре боје, с поставом или без ње, преко узаних панталона.

Каква времена, такви обичаји.

Под Турцима, у 16. столећу, на посебној пијаци (Ат пазар) робови доброг изгледа и очуваног тела продавани су голи! Купци су прилазили, загледали, пипкали пре него што се упусте у ценкање. Нуђене су целе породице, али и сваки члан понаособ: мајке су растављане од деце, мужеви од жена, браћа од сестара.

Из историјског памћења града на увиру Саве у Дунав, које се протеже 24 века у прошлост, предани и упућени сакупљач годинама је марљиво бележио необичности, углавном непознате, које је исписао на хиљаду још неукоричених страница. Своје узбудљиво и занимљиво казивање, од којег повремено останете без даха, не верујући властитим очима, уресио је мноштвом изворних фотографија, цртежа, скица, карата и докумената.

Јединствена друштвена хроника насеља којем су освајачи надевали разноразне називе: Сингидун, Сингидунум, Сингедон, Белиград, Вајсенберг, Алба Грека, Дар ул Џихад, Нандоралба, Белградо Ходие, Белградука.

Напослетку је, све до наших дана, остао Београд и под тим именом био је поприште једног од најсудбоноснијих већања у српској повести: 18. јула 1690. патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић, београдски митрополити Симеон Љубибратић, епископи Исаија, Теофан и Спиридон и игумани манастира Сопоћани, Студенице, Крушедола, Ремете, Хопова, Шишатовца и Бешенова одлучили су да се народ пресели у Угарску да би се поштедео сурове освете Турака.

У „Илустрованом београдском вековнику”, како је крстио своје још необјављено обимно штиво, Јован Николић је одабрао најупечатљивија запажања чувених путописаца – Евлије Челебије, Ота Дубислава Пирха, Мухамада Идриза, Бертрандона де ла Брокијера, Лава Давидовича Бронштајна Троцког и осталих који су извесно време боравили у нашем престоном граду.

Потоњи је накратко скокнуо преко Дрине, али ту приповест, која није међу побројанима, испричаћемо другом приликом.

Највише података у овој збирци односи се на протеклих 200 година”, подсећа писац несвакидашњег историјског водича. Ту су текстови о првој српској и градској влади, првим баловима, првим „по немачкој методи радећим прецизним векерима”, учешћу турског главара Али-Ризе на српском балу, првим српским лекарима, првој библиотеци и, чак, „нечувствителном” називу кафане „Код поцепаних гаћа” који је, успут речено, промењен на захтев краљице Драге Обреновић.

„Вековник” је малим делом својеврсни времеплов најстаријег заната у Београду – од кућа с црвеним фењерима у средњем веку, преко анимир-сала, попут „Липика” на врху Булевара Александра Обреновића до куплераја на Рибарској пијаци у Земуну. Јавне куће су, иначе, разврставане према старости „услужних радница” које су имале радне књижице и редовне лекарске прегледе.

Подсетимо се, на крају, неколиких догађаја-првенаца у прошлости нашег главног града: прва филмска представа 1896, прва фабрика 1901. која је израђивала „ципеле без федера, ластиша, шнурева и дугмета”, два светска брзинска рекорда аероплана „зоља” и „матица”, покушај калфе Манојла да 1841. с крилима налик слепом мишу полети с градске царинарнице, први српски авион Ивана Сарића, први градски аеродром на Бањици, први банџи 1936. на Старом сајмишту, с којег се скакало падобраном, скокови с 40-метарске скијашке скакаонице у Кошутњаку коју је саградио градитељ Планице Станко Блоудек, прва будистичка пагода на Звездари, једини гран при „формуле 1” у предвечерје Другог светског рата, гостовање композитора Јохана Штрауса који је књазу Александру Обреновићу одсвирао „Српски народни марш” и тако редом.

Извор: Политика

Напиши коментар