National Geographic: Високи Дечани, историја под заштитом свеца

Високи Дечани саграђени су век и по пре него што је Колумбо допловио до Америке

Како је екипа новинара магазина National Geographic видела и доживела манастир Високи Дечани?

Задужбина Стефана Уроша III Немањића сачувана је од разних уљеза и у потпуности очувана од зуба времена. Потребе живота и велики број гостију су захтевале модерне интервенције, вешто уклопљене тако да се не поремети архаичност средњовековног здања.

Дани окупације нацистичке Немачке су били одбројани када је у лето 1944. године екипа National Geographic – а први пут посетила Високе Дечане, у тек проглашеној Федеративној Народној Републици Југославији. Други светски рат као да се није у том тренутку дотицао манастирског живота, те су путници из САД-а присуствовали редовним молитвама и припремним часовима за будуће студенте универзитета.

За ручак су имали супу и печену јагњетину. Били су изненађени тиме да је црква, саграђена век и по пре него што је Колумбо допловио до обала Америке, остала у рату нетакнута, а нарочито им је пријала гостољубивост калуђера, који су се трудили да говоре језиком гостију.

Датум доласка екипе српског издања National Geographic – а, 66 година касније, поклапао се са славом Светог краља Стефана Дечанског (24. новембра), чија је манастир задужбина. Први утисак, осим у погледу обезбеђења, готово да је био идентичан. Природа је величанствена, а храм и даље велелепан. Када су наша кола прошла последње бетонске барикаде и приближила се пункту КФОР-а, ограђеном бодљикавом жицом, зора се тек забелела над врховима Проклетија покривених снегом.

Управо се огласио позив на јутрење пре свечане литургије. Ритмични удраци дрвеног тучка о фино обрађену даску звану клепало били су једини звуци који су нарушавали тишину, чувану неприступачним литицама и изолованошћу манастира од остатка света. Онда је уски сеоски пут нагло оживео. Из правца села, неколико стотина метара низбрдо, почела су да пристижу возила пуна свечара, поклоника светитеља.

Њих је из српских енклава на Косову и разних делова централне Србије, неке и под пратњом полиције, у ове забачене крајеве довело дубоко поштовање према највећем страдалнику међу Немањићима кога је отац, краљ Милутин, под сумњом да намерава да му преотме престо, ослепео и послао у изгнанство у цариградски манастир Христа Пантократора, а син,цар Душан, иако и сам ктитор лавре, заточио у тврђаву Звечан и погубио 1331. године.

По другој верзији историје и краљ Стефан је био окрутан противник. Његово чудесно исцељење након Милутинове смрти доказ је да му ужарено жезло није уништило очни живац, већ се краљевић из страха од оца правио да је слеп. Ова верзија није прихваћена у Српској православној цркви те нема утицај на вернике.

Фреска Стефана Дечанског са моделом цркве (око 1350)

За краљеве мошти многи верују да исцељују и разлог су зашто се Дечани доживљавају као једна од највећих светиња. Стефанови остаци никад нису померани од дана када су на његов „захтев“, изречен у сну игуману и црквењаку манастира, „чудесно нетрулежни“ извађени из гроба у цркви 1343. године.

Чак се и једини покушај крађе током I светског рата, када су бугарски војници пробали да однесу мошти у име његовог порекла са мајчине стране, завршио кваром аутомобила и повратком краља на постхумни престо.

Одатле он живо влада“, каже архимандрит Сава Јањић, познатији као „сајбер“ монах, „држећи братију на окупу пуних шест векова, што Дечане чини једним од малобројних манастира на Балкану са непрекинутом монашком традицијом.“

Високи Дечани су јединствени и по изгледу цркве Христа Спаса, монументалне грађевине богато опточене фигуралном пластиком, а изнутра у потпуности „обложене“ византијским иконописом. Раскошна лепота цркве буквално зауставља дах оном који је први пут угледа и не престаје да задивљује.

Две боје мермера, светложутог пећког оникса и црвенкастољубичасте дечанске брече, увек се другачије преламају у односу на доба дана и временске прилике, у контрасту са зеленим травњаком, доминирају суровом, а величанственом околином.

У време када ју је которски мајстор фра Вито завршио, црква мора да је средњевековном човеку деловала као свемирски брод“, наглашавају монаси.

Раскошна лепота Дечанске цркве буквално зауставља дах оном који је први пут угледа и не престаје да задивљује.

Дечани су током векова често били нападани и опседани, а благо из ризнице много пута скривано или залагано за жито и откупљивано након што прође опасност. Манастир се ни данас не сматра потпуно безбедним, иако су драгоцености похрањене на сигурно, а о њему још увек, почевши од 1999. године, брину италијански припадници КФОР-а.

Њихова пажња се заснива на пословичној непосредности, блиском контакту са монаштвом и укорењеној религиозности која чини да готово редовно присуствују молитвама. Тако и сада, док једни контролишу посетиоце уз строге мере опреза, завирујући у торбе и пакете пуне дарова Светом Стефану, други се спремају за литургију.

У храму је још полутама, а светлост свећа тек слабашно осветљава тужна и озбиљна лица више стотина православних светаца, старозаветних пророка и лице Христово у скоро свим сценама Новог завета. Сва ова ремек-дела византијског сликарства, рађена читаву деценију, а још од XIV века готово у потпуности сачувана, представљају врсту контрапункта спољашњој прозападној архитектури.

Поводом празника дечанском братству се прикључило монаштво и свештенство из разних епархија, а поред игумана манастира Теодосија, управо именованог у епископа рашко-призренског и косовско-метохијског, присуствује и неколицина других владика. Тако се појање на српском и црквенословенском проширује на грчки и албански.

Црква је због највеће дечанске светковине пуна, али је слично и сваког четвртка, приликом служења молебана, када настојатељ отвара ћивот да би верници целивали руку светог краља, на поглед и додир сличну воску, нарочитог, пријатног мириса.

И они сасвим рационални признају да се у Дечанима осећају „некако другачије“. У последње време, овде долазе махом они који од свеца траже помоћ и они који је нуде у очувању његове задужбине.

Често нас посећују мултинационалне и мултиконфесионалне делегације“, објашњавају монаси који су током и због тих посета научили више страних језика од својих претходника. О Светом краљу се прича и током послужења у гостопримници. Углавном о томе како је лавру спасао много пута од разних уљеза и непријатеља.

Једном је статуа лава са трифоре пала на главу турског заповедника и тако је спречено претварање цркве у џамију. Други пут је отац Давид, копајући багером рупу, наишао на део НАТО касетне бомбе и, чудећи се, са ње отресао земљу, да би му тек јака експлозија приликом стручне детонације разјаснила о каквој направи је реч.

Једном је отац Пајсије бомбу пресекао тањирачом, а да није ни приметио. После су му Талијани као срећковићу доносили да им попуни тикет за лото“, усхићено причају. Последњи пут је краљ „посредовао“ 2007. године, када је манастир зољом гађао млади Албанац са супротног брда, тако што је скренуо пројектил са пута ка олтару према дворишном зиду. Камен је апсорбовао енормну енергију, довољну да истопи наос са све ћивотом смештеним испред иконостаса, па је рупа у зиду била једина штета.

Док свечари распредају, на столу се смењују кафа, сокови, колачи, лозовача… Доноси их дежурна братија, бешумним кораком, с лакоћом и извежбано јер гостију, мада не у том броју, има буквално сваког дана. „Раније је важило правило да ниједан посетилац не може да оде без ручка, али како се то претворило у нужду да кухиња ради 24 часа и превише ишло на уштрб других обавеза, сада се ручак служи само недељом, о празницима и у случају најављених посета“, монашко је објашњење рестрикције, невидљиве овом приликом када су од суснежице заклоњени делови дворишта и шатор пун људи са препуним тацнама, док се у трпезарији за обедом нижу родбина калуђера и пријатељи манастира.

Владика и игуман Теодосије радује се као дете сваком госту, па каже: „Видите колико света, иако су иза нас само планине и Албанија.

Међу посебно почаствованим је група православаца из Тиране, предвођена вероучитељем Американцем Натаном Хопом, службеником Ортодоксног хришћанског центра на мисији обнове и изградње православних храмова у Албанији. Сав се претворио у осмех упркос напорном дану, јер се на дан прославе великог свеца његов једногодишњи син причестио.

Дечани су одувек као магнет привлачили људе, не само хришћане, већ и комшије Албанце, муслимане, јер светитељи су космичка појава“, објашњава „сајбер“ Сава начин деловања светиње, који монаси само подржавају отвореним односом према свим гостима.

У проношењу идеје, у политичком жаргону зване „мирољубива коегзистенција“, предњачи, као што је и ред, владика и игуман Теодосије, не пропуштајући прилику да некада супротстављене стране позове на дијалог и мир. Тако ни манастир није више само дом молитве, већ и место поновног успостављања врло нарушених односа. До вечерње службе ред се вратио у живот братије, а сутрадан је свако посвећен свом редовном послушању.

У иконописачкој радионици су, додуше, још несклопљени резервни кревети, али гужва не спречава оца Серапиона да приступи завршним потезима на икони Христа Спаситеља.

Најтеже је приказати свеце чији нам је лик свима релативно познат, као што је Свети владика Николај Жички“, објашњава отац Серапион, задовољно показујући икону од које му је жао да се растане.

Сличан осећај изазива и раздвајање од малтене живог Светог краља Олафа, првог норвешког хришћанског владара, а будућег поклона норвешкој влади чија је помоћ невидљиво присутна у сваком сегменту захукталих грађевинских радова. У току је највећи неимарски подухват од времена подизања манастира, изградња новог монашког конака и комплекса зграда сложене дечанске економије иза југозападних зидина окренутих ка Дечанској Бистрици.

Нови капацитети ће донети одвајање историјског туристичког језгра од монашке свакодневице и приватност калуђерима, до сада принуђеним да се мимоилазе са гостима на путу до ћелија. Неке просторије су већ завршене, па дуборезац Авакум, старији, али врло живахан монах, с поносом показује огромну халу пуну скаламерија специфичних дрворезачких намена. Из готово сваке излази дебело ребрасто црево за одвод пиљевине.

Авакума забавља наше дивљење према модерним интервенцијама тако уклопљеним да не ремете архаичност средњовековног здања, централном грејању, плинском постројењу за дубоко хлађење са функцијом шпајза, најсавременијим апаратима за сирење млека, аутоматским хранилицама и музилицама, па несташно каже: „А имамо и свој шлепер.“

Иако је времешни Авакум последњи од кога би се очекивала склоност ка новотаријама, он своје скице за сложене орнаменте израђује компјутером. Програму аутокед га је подучио „шеф “ Димитрије, чији је знатно виши мајсторски сто привремено празан. „Шеф је отишао послом за Београд“, правда га „саветник“ Авакум.

Листајући гомилу цртежа свог учитеља, покојног оца Николаја, од којих ће неке „сигурно реализовати“, приповеда дирљиву причу о својим занатским почецима. Николај га је заразио резбарењем док су обојица били цивили, па се Авакум замонашио, а мајстор једног дана појавио у камиону пуном алата, што је Дечанима повратило статус чувене радионице дубореза, квалификоване да ствара у маниру старе дебарске школе, што се у данашње време оцењује као неисплативо и занемарује у корист бржих поступака.

Нове технологије су помогле овом, једном од најстаријих српских манастира и да опстане у изолацији услед опсаде терористичке ОВК, јер је „сајбер“ Сава, сада шеф информативне службе Рашко-призренске епархије, одржавао везе са светом преко интернета.

Помогло је и то што смо настављали мисију Светог краља и у екстремним условима, прихватајући невољнике свих националности и конфесија”, уверено каже отац Сава. Данас, када се сматра да су добросуседски односи колико-толико обновљени, Дечани унајмљују албанске раднике за радове као што је изградња спољашњег зида, док се за унутрашње радове ипак ангажују Срби.

Време после славе Светог краља и наступајућа зима је доба када манастир обавија потпуни спокој,најређе ремећен утицајима из спољњег света и раздобље затишја у пољопривредним радовима. Тада се троше резерве стечене летњом производњом, проба се мед добијен из сласти околне шуме дивљег кестена, једе првокласни ајвар и туршија. Ледену изворску воду једино празником замењује вино из винограда у Великој Хочи.

Не мирује никад једино „Даниловград“, манастирски економат под вођством оца Данила, дипломираног агронома, који личи на модерна газдинства из страних стручних часописа. Сви процеси се одвијају командом на дугме, од храњења и муже до справљања лиценцом заштићеног качкаваља и експерименталног пармезана.

Данила зову „монашком мајком“, не само због задужења да храни братију већ и због брижног опхођења с којим обавља све поверене му обавезе, па чак и прање млекаре на крају радног дана. Вешто се провлачи међу апаратима упркос корпулентној грађи.

Тек кад је свака ствар на своме месту, може са нама у обилазак економата. Поносан је на пушницу где се диме сир и риба, готово исто колико и на краве, овце и козе чистих раса, и њихова као под конац уредна станишта. Не може да прође поред стаје или тора, а да не помази неко младунче. „Када је покојни патријарх Павле видео коке носиље у боксовима, које пију воду притиском на полугу, зачудио се ’како су паметне’. Још је рекао: ’ја се никад не бих тога сетио’“, смеје се с пуно наклоности, вешто имитирајући његов назални говор.

Дечанским пространством од 20 хектара аутономно располажу 40 калуђера, иако у оквиру нове, самопрокламоване државе чију ингеренцију званично не признају, али сарађују са њеним житељима.

Србија им је, с друге стране, вратила део земље национализоване после Другог светског рата и управа манастира тренутно, преко међународних институција на Косову и Метохији, настоји да Албанци признају ову одлуку донету пре рата. Посредујући између хуманитарних организација и народа, Дечанци раде и на побољшању услова живота српског живља на Косову, које је охрабрено истрајношћу монаха.

Братство је потпуно свесно да је судбина манастира у томе да мири Исток са Западом, чиме одише и његов изглед, али и да чува аутентичну духовност и културу.

Текст описује посету Високим Дечанима 2011. године
Ауторка: Драгана Николетић
Извор: National Geographic

Напиши коментар