Ни једна окупација није трајала вечно, неће ни ова

Косово је пример српског мучеништва
Косово је пример српског мучеништва

Некад се заиста трудим да не пратим дневна дешавања. Пробам да искључим дугменце и игноришем све што нема директне везе са мном и мојим најмилијима. Мало себично, слажем се, али некад се уморим од свих лоших вести које једна другу сустижу. И онда кад помислим да сам успела, изненађење! Нисам!

Јуче нисам пратила ни вести нити сам читала новине. Данас јесам и прва ствар на коју сам наишла је изјава Милорада Додика, председника Републике Српске, који сматра “да је север Косова реалност и да би Србија требало да тражи да тај његов део остане у Србији, уз прихватање остатка покрајине као државе, под условом да се очувају национални споменици”.
Остадох нема!

Хајде што се она и онаква власт понашала као да је Србија њихова дедовина коју могу да крчме како им се свиди, али одакле право Додику да се тако понаша? Разумем ја његову блискост са претходним режимом, често смо га виђали са бившим председником Србије почев од политичких активности, преко спортских, до културних манифестација, али одакле му идеја да износи мишљење о подели Косова и Метохије? Иначе, исти тај Додик је у претходном периоду инсистирао да се малигна творевина никако не сме признати. Шта се сад десило? Газде запретиле? Добио пацке? Или је коначно рекао оно што је одувек мислио, али му зарад политичких поена раније није падало на памет да о Косову и Метохији прича на тај начин?

Попут других и он је себи сада дао право које нема. И он игнорише чињеницу да се, готово, целокупно културно-историсјко благо налази у делу који би, по том његовом генијалном предлогу за поделу, припао Шиптарима. О природним богатствима и да не говоримо. Логично се намеће питање:

Ако им дајете све што им дајете, зашто им онда не дате и север? Срба има и на југу, све наше свето је на југу који поклањате Шиптарима. Ако се тако лако одричете тога, зашто се не одрекнете свега? Ионако потврђујете да вам је свеједно.

Ако смо морали да слушамо и трпимо небулозе „наших“ политичара који су се према Косову и Метохији понашали као унук пропалица коме су дедови оставили комад земље у наследство, а он коцкар и пијанац да би вратио дугове са њиме ради како му воља, односно даје га ономе ко понуди боље услове, то свакако не морамо да трпимо од Додика.
Подела и признање су исто! Ако пристанеш да север Косова и Метохије уђе у саставни део Србије – што је чиста небулоза јер су Косово и Метохија део Србије – признао си малигну творевину. И то је тако. Како год да тај Север упакујете, у колико год шарени папир, колико год велику машну ставите, истина је једна. Продаја, издаја, признање су ту. Очигледни.
И опет цитирам Владику Артемија и његову изјаву у емисији ОКО на РТС 2010. јер сматрам да је он врло лепо и једноставно објаснио, да свако разуме зашто НИКАД не треба пристати на поделу Косова и Метохије:

“…Боље је наметнута независност него подела Косова јер све што је наметнуто то је привремено, то је краткотрајно, као и свака окупација која траје једно време па престане, ни једна окупација није трајала вечно, није трајно решење. Оно чега се одрекнемо дакле дела Косова, у овом случају сигурно огромног дела Косова би се требало одрећи, то би онда било за вјек вјекова… Привремено је и 500 година. И то је привремено. Ми се никада нисмо одрекли Косова ни кад су га Турци окупирали, не би га се ни сада. Ни кад су га Немци окупирали, ни Италијани окупирали, не знам ко све није окупирао. Велика Албанија је била створена ’41 до ’44. године. Све је то било привремено и пролазно. Тако и ово садашње решење. ….”

И за крај, још један цитат који говори много. Давно написано још увек важи:

“Косово није долина, није ни равница, ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и Ситнице; нису ни виногради које су наши преци засадили, а руке потомака неговале; није ни костурница, ни јама непрегледна, нису само древне светиње, ни рудно богатство… Косово је душа Србинова, његова рана незацељена, крв његова, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и Свето Причешће и Свети завет: СПРЕМНОСТ УМИРАЊА У БОРБИ ЗА СЛОБОДУ И МРЖЊА НА РОПСТВО!”

Извор: Ивин Свет

Напиши коментар