Више новца Егзиту него за осам удружења из културе

Власт формирана око странке Бориса Тадића, од 2008. је доделила чак 70 милиона динара музичкој манифестацији Егзит

Према подацима Центра за развој непрофитног сектора, за осам традиционалних удружења из сфере културе издвојила свега 55 милиона динара

Савез драмских уметника Србије – добио је 3,25 милиона динара, Удружење књижевника Србије – укупно 7,95 милиона динара, Удружење композитора Србије – 7,5 милиона динара, Удружење музичких уметника Србије – 7,2 милиона, УЛУС – 8,12 милиона, Удружење балетских уметника Србије – 7,69 милиона динара донација, Удружење драмских писаца Србије – 4,23 милиона, Удружење филмских уметника Србије – 6,79 милиона динара. 

Шта шта ова аномалија говори о стању у култури, као и укупном стању у држави?

Драган Лакичевић, председник Српске књижевне задруге:

Форсирана политичка блискост, паре даване – највише својима

Уопште није лако дефинисати културну политику државе у претходном периоду, поготово на плану финансирања културе. Свестрана анализа била би драгоцена као прилог новим видовима револуционарног и агитпроп-тенденцијама које су се појавиле од 2000. године наовамо.

Под изговором раскида с мрачним „деведесетим“, под изговором прилагођавања европским вредностима, опредељујући се за свеколику модерност, као и увек у сличним приликама – нова кадровска поставка у култури Србије у великој већини форсирала је политички и идеолошки блиску делатност и кад је у њој више и кад је у њој мање културе.

То се постигло на више начина – најпре проширивањем појма културе на забаву и естраду, а поготово давањем пара – својима…

Свако је знао да пара има мало, али је и оно што је било – давано тамо где већ има а не тамо где већ нема, мада пара увек има мање тамо где је култура сложенија, значајнија, некомерцијалнија…

На плану књиге, рецимо, одувек је откупом књига постизано да се помогне баш некомерцијалним а културно, научно, теоријски, естетски – вредним делима, којима се тако омогућавало да дођу у све матичне библиотеке, макар по један примерак.

У периоду за који ме питате – под изговором да то траже корисници библиотека, форсирана су популарнија и лакша штива, која се, добрим делом сама од себе продају, а сасвим напуштана значајна дела, нарочито поезија.

У име демократског приступа и објективности, умножена је и бирократија, која такође оптерећује однос друштва и културе.

Држава даје новац Егзиту, а организатори политичким акцијама саботирају одлуке државе.

Проф. др Мило Ломпар, председник Задужбине Милоша Црњанског:

И подела новца била у функцији укидања критичког односа према стварности

НИСАМ упућен у цифре, не пратим, али одавно сам рекао да је културна политика била веома негативна. Била је интонирана у два правца: један је некритичка позиција културе у односу на оно што се представља као култура Запада. То је оличавао и чувени слоган да `Европа нема алтернативу` и преламао се на културни инфериоризам.

Није проблем у томе што је потребно усвајати него је основна културна политика била: опонашати.

То је само по себи подразумевало битно редукување онога што би требало да буде креативно, стваралачко.

Дакле, с једне стране је био форсиран елитизам те врсте, а са друге је била форсирана нека врста дивљег и неартикулисаног народњаштва. Она средња линија, која је у нормалним културама увек најразвијенија и која подразумева усвајање, симбиозу и срастање елемената – намерно је склоњена из јавне свести. Јер, та средња линија развија критичку свест. И критички однос према друштву.

То је био, по мом мишљењу, основни циљ протекле културне политике – да се укине критички однос према друштву и стварности.

Претпостављам да је и новац расподељиван у складу с тим.

Радомир Аандрић, председник Удружења књижевника Србије:

Испливала је нека полулитература, све се свело на социјалу

Наше удружење није добијало милионе, него практично мрвице са тог стола. Ми имамо статус репрезентативног удружења, али се то не види у пракси испомоћи удружењу иако обавља веома значајну функцију, са активностима током целе године.

Све се свело на социјалу, па и ово што ми добијамо. Али, питање је и шта дајемо. Дошли смо у ситуацију да сами себи морамо да будемо спонзор да бисмо објавили књиге, јер видите да чак ни у закону о издавачкој делатности нигде није поменут писац у стварању књиге.

Култура је данас подељена на интересне групе и одражава оно за шта смо мислили да одавно не постоји, а то су – комесари у култури. Они спроводе своју субјективну селекцију о јавним или друштвеним средствима и форсирају само једну групу.

На великим сајмовима нису били представљени највећи савремени писци, а сматрам да то није уреду и да се не траба делити – чак ни по партијској припадности.

Удружење књижевника није партијско удружење. Сваког писца представља његово књижевно дело. А вештачки стварати слику о нама, селективну и умањену, то не треба радити.

За целу културу је то лоше.

Ми смо народ који у многим стварима воли да се дели.

Да ли ће власт да правилније дели новац – то није толико битно. Треба да се промени дух народа!

Шта се данас догађа?

Испливала је нека полулитература. Данас свако седне и напише књигу, која подилази укусу публике. Од литаратуре се не живи.

А неке манифестације немају тај проблем. Рецимо, одједном се појави група која баштини Васка Попу или Киша…

А наша култура има идентитет и препознатљивост!

Корнелије Ковач, композитор:

Култура помаже да човек схвати шта се око њега догађа

Није у питању само то ко је колико средстава добио, него колико се врати од онога што је дато.

Дакле, шта смо добили тиме што неко има 70, а остали деле 50. Шта имамо као друштво? Да ли имамо туристе из целе Европе који долазе да се лепо проведу?

Да, култури се нешто даје, али обичном свету треба неко да појасни шта је наша култура, да она траје и зашто јој се даје. Нашем свету није јасно зашто је нешто култура, шта све у њу спада, колико траје…

Наш народ обично под културом подразумева позоришта и књиге – а ти што тако мисле, нити иду у позориште, нити читају књиге. Зато треба објаснити шта све спада у културу.

Држава не би требало само да даје паре за то, већ да се постара да више људи уђе на врата културе.

Народ мора да схвати зашто је култура важна и да због ње постајемо духом богатији, емотивно богатији. Култура чини да човек почне да схвата ште се око њега догађа.

Није живот само оно што пише у новинама, а и по новинама се често крије на оним средњим странама које се најмање читају.

Али, ко ће да уведе народ на врата културе?

Како привући данашњи свет који је у апатији…При том, у демократији је све дозвољено, не може да се забрани нека кич телевизија или приредба…

Ауторка: Диана Милошевић
Извор: Факти

Напиши коментар