САД би да униште Русију и Кину

САД могу искористити проверен у два светска рата метод зараде новца на испорукама оружја двема странама у конфликту

Без обзира на промене изазване светском финансијском кризом сматрам да ће се у догледној будућности, у наредних 20-30 година, као и раније, свет налазити у ситуацији „јаки Запад – слаба Кина“.

У својој слепој самоуверености, САД су оштрину свог напада усмериле на две силе – Русију и Кину. Међутим, у наредним годинама Америка ће као држава–империја слабити, а да би успорила тај процес – мораће све више да се ослања на Европу, Јапан и друге земље.

Сада је тешко предвидети какав ће за 20-30 година бити резултат сарадње, конкуренције, игре и борбе између највећих држава и групација у свету, али је једно већ сада јасно: од самог почетка светске финансијске кризе све до 20-30.-их година текућег века, можда и до његове половине, светска архитектура ће се налазити у снажној турбуленцији, чак и у потресима.

То је неизбежан резултат дуго сакупљаног конфликтног потенцијала, чији је извор у разним противречностима света.

Још озбиљнија криза тек нас чека

За то има неколико разлога. Прво, светска економија је ушла у дуготрајну рецесију. Са глобалним ширењем неолиберализма, талас приватизације светску економију води у ћорсокак.

Америчка елита, коју чини 1% становништва, приграбила је ¼ националног дохотка. У свету је све више сиромашних и они настављају да сиромаше. Богатих је мање, а они се само богате. Сиромашење се одвија у скоро у свим земљама, чији је јасан показатељ нагли раст државног дуга и дефицита буџета у многим земљама.

У 2011, државни дуг и дефицит буџета САД износили су сразмерно – 100% и 11% БДП. У 17 земаља еврозоне ти показатељи износили су у просеку 87%, односно 6% и знатно су премашили максимум од 60% и 3%, који су фиксирани у Пакту за стабилност и развој ЕУ.

Друго, још озбиљнија криза тек нас чека. Узрок је у мерама које главне земље примењују као реакцију на кризу: смањивање буџетских трошкова, новчана емисија, распродаја државних актива за исплате државних обавеза, прелазак економије на колосек високих технолошких иновација итд. Ове мере могу локално и привремено да умање противречности, али дугорочно оне припремају тло за још већу социјално-економску кризу у читавом свету.

Директна последица буџетске економије јесте смањење потрошње, повећање незапослености и социјални потреси. Распродаја државних актива директно доводи до велике концентрације стратешких инфраструктурних предузећа у рукама приватног или страног капитала, као и земље, рудног богатства и других ресурса који се непосредно тичу државе и добробити становништва, што додатно погоршава социјалну поларизацију.

Прелазак економије на високе и иновационе технологије на крају води до тога да се у светским размерама смањује радом стечени приход и повећава приход капитала што још више погоршава основну противречност између неограниченог проширења производње и ограничене потражње у друштву.

Неопходно је сузбијати покушаје САД да завади Кину и Русију

Треће, Запад на челу са САД доживљава економски залазак, а при том су као и раније снажна средства тврде силе као што су финансијски и војни сектор. Они, као и раније, у потпуности контролишу средства такозване меке силе укључујући и дефинисање међународних прописа, манипулисање јавним мнењем и др.

Користећи разноврсне методе „подешавања“ они у сарадњи, конкуренцији и борби са бројним земљама трећег света користе како тврду, тако и меку силу. Заједно са продубљивањем светске финансијске, кризе супарништво у областима као што су енергетски ресурси, храна, финансије, интернет, чак и спорови око територија и акваторија, а све је то у позадини сарадње, конкуренције и борбе између светских сила, само ће се појачавати.

Наравно, наћи одговарајућег партнера да би се рат започео туђим рукама – јесте оптимални избор за западни свет на челу са САД. У савременој Азији за њих би био најбољи покушај да у своју корист окрену конфликте између Кине и Вијетнама, Северне и Јужне Кореје, Ирака и Ирана, а затим и између Кине и Јапана, Кине и Индије итд.

САД чак могу искористити проверен у два светска рата метод зараде новца на испорукама оружја двема странама у конфликту. Зато ми треба одлучно да бранимо сопствени суверенитет и територијалну целовитост – ту нема места за компромисе, недоумице и колебања.

Четврто, у својој слепој самоуверености САД су оштрицу свог напада усмериле на две силе –Русију и Кину. Недавно је бивши помоћник министра финансија САД, Пол Робертс, објавио чланак у којем се каже: „Чињенице никада нису биле толико очигледне: обе партије у Вашингтону усмериле су оштрину свог напада на Русију и Кину. За сада није јасно да ли је циљ САД да униште ове две земље или само да их доведе до стања када неће бити способне да се одупиру глобалној доминацији Вашингтона“.

Сматрам да су обе ове тврдње тачне. У садашњој фази циљ САД је неутралисање могућности одупирања Русије и Кине, а уништавање ове две земље је њихов – крајњи циљ. У том настојању Американце покреће постојање најбогатијих ресурса у Русији и јаког ВИК (војно индустријског комплекса), као и обимно тржиште и растући економски потенцијал Кине.

У очима Вашингтона, у Русији се под руководством В. В. Путина обнавља такозвана „национална диктатура“, а бурни развој социјализма са кинеском специфичношћу у смислу идеологије и вредности, за САД представља смртну опасност.

У јулу ове године државни секретар САД, Х. Клинтон, током тринаестодневне турнеје посетила је девет земаља, укључујући Француску, Авганистан, Јапан, Монголију, Вијетнам и др. У њеним наступима се, у извесном смислу, између редова читала антируска и антикинеска оријентација. Наравно, неопходно је спречити ситуацију у којој би Запад на челу са САД завадио Кину и Русију формирајући најшири „јединствени међународни фронт“, прво опкољавањем и уништењем Кине, па би затим крећући се на север рашчланио Русију. На тај начин Запад би постигао циљ коначне светске доминације.

Погоршавање различитих светских противречности и проблема

Пето, неолиберализам који промовише Запад на челу са САД, има свој рок за „убирање плодова“ који ће наступити за 3-5, а највише за 10 година. С једне стране, развијене земље реализују обимно преношење прљаве, енергетске и производње која захтева много времена и рада, у земље у развоју, а с друге – у својим земљама убрзаним темпом развијају високотехнолошку и иновациону производњу непрекидно остварујући трансформацију модела економског раста. Таква сарадња може потрајати још неколико година.

У извесном смислу та сарадња жртвује дугорочне интересе земаља у развоју у корист тренутне добити. Чим нестане потенцијал такве „узајамно корисне“ сарадње и наступи рок за „убирање плодова“ – конфликт ће бити неизбежан. Обиман одлазак страног капитала још више ће погоршати такозвани „економски дисбаланс“ у читавом свету и донети још више глобалних потреса.

Шесто, са продубљивањем светске финансијске кризе у читавом свету ће се откривати и погоршавати противречности и проблеми, који су историјски наслеђени. То се може дотаћи најразличитијих „успаваних“ спорова на етничкој и верској основи, као и замрзнутих конфликата због суверенитета и економских интереса.

Уопштавајући изложено, може се рећи да се још увек није десила смена епоха, међутим, лајтмотив и тенденције епохе већ се мењају и чак замењују једни друге.

Свет се налази на прагу великих потреса, преуређења и промена. У том процепу он може остати још 10-20 година.

У сваком тренутку у свету се могу десити велики, непредвидиви догађаји и појавити нови проблеми.

За тако нешто потребно је бити морално спреман и имати стратегију за реаговање. Само тако моћи ћемо благовремено и правилно да искористимо огромне стратешке могућности да одговоримо на стратешке изазове без преседана.

Аутор: Заменик директора Кинеске академије друштвених наука
Превела: Ксенија Трајковић
Извор: Факти

Напиши коментар