Српска ТВ Диктатура

Инсајдер“ није ни показао ни доказао, осим да у данашњој Србији врховна власт остаје у рукама Б92, па и Бранкице Станковић

Текст пред Вама екипа Инсајдера са Б92, њена ауторка и њена медијска кућа прогласили су (по начину на који све раде, оптуже и прејудицирају пресуде) позивом на насиље.

Политичка теорија још не познаје друштвено уређење у којем се једна ТВ станица иживљава над целом нацијом, али ће, с обзиром на ововековно искуство Србије, такво друштвено уређење ипак морати да буде дефинисано.

У протеклих 12 година, наиме, живимо управо у таквом раније невиђеном устројству: држава у којој је Бранкици Станковић и „Инсајдеру“ на милост и немилост остављен ударни вечерњи термин на националној фреквенцији не потпада ни под демократију, ни под социјализам, па ни под капитализам, већ у некакву засебну категорију. Назовимо је – телетиранија. Звучи унеколико пријатније него бранкицатура или, далеко било, инсајдеризам.

У телетиранији се на врху ланца исхране налази Б92, телевизијска кућа која је истовремено и испод моралних норми и изнад правног поретка. А ударна песница „деведесет двојке“ је поменути „Инсајдер“, чија се неустрашива ауторка са својим сарадницима не плаши никога и ничега, осим једне живчано неуравнотежене бебе са великим „Б“. Ништа друго није им свето, редовно газе Устав, законе, прописе, границе, обичаје, етику, пристојност, разум, мртве, живе, децу, старце и осталу нејач… Али, не дирају „бебу“.

Пошто је „беба“ била важан функционер Владе у годинама које су зацементирале свеопшти суноврат Србије ка телетиранији, аутори „Инсајдера“ не смеју да помену не само „бебу“ него ни владу у којој је „беба“ учествовала. Када наклапају о периоду од 2004. до 2008, не пропуштају да помену да је извршна власт тада била у рукама Војислава Коштунице и ДСС. Али, чим се врате на нешто од пре 2004, почну да гутају реченице које садрже „Зоран Живковић“ или „Чедомир Јовановић“. Тако је било и у четвртој епизоди серијала „Патриотска пљачка“: безмало 20 минута причало се о куповини станова на Космету из тог периода, али ниједном није споменуто ко је тада управљао владом.

Ваљда да се нико не би досетио ни неуротичног недоношчета.

У текућем серијалу видљиви су и бројни други недостаци. На сав глас се, на пример, „инсајдеровци“ хвале како су по оквирима Космета месецима уходили камионе којима се шверцује роба: ниједном, међутим, нису уснимили неки камион како се враћа са Космета, а да тамо није испоручио робу ослобођену пореза иако тврде да се то непрестано дешава. Како то да „Инсајдер“ није успео да за извиканих шест месеци забележи макар један камион како се враћа се Космета, већ само оне који одлазе у окупирану покрајину? Што се тиче откупа станова на Космету, врли „инсајдеровци“ рекоше да су дошли у посед списка свих станова које је држава Србија откупила од албанских власника и онда предала на коришћење расељеним или некако другачије угроженим Србима. Али ниједном од тих станова не позвонише на врата.

Жестоко су се „инсајдеровци“ потрудили да нам прикажу јад и несрећу српских избеглица из контејнер насеља у Грачаници, тих целих породица очајника који су у камеру понављали да њима нико није ни обећавао да ће им решити стамбено питање. Али то није било ништа друго до нељудско трговање туђом несрећом. Јер, то што у Грачаници или где другде постоје незбринути и запостављени Срби, не значи да неки други прогнаници, који су збринути, нису станове и заслужили. Можда су у станове усељени исти такви очајници попут ових које је „Инсајдер“ обишао и пролио по њима своје крокодилске сузе. Чак је и вероватно да је управо то случај, иначе „инсајдеровци“ не би подбуњивали избеглице са нерешеним стамбеним питањем, већ би ваљда приказали наговештене злоупотребе у вези са већ додељеним становима. Да не помињемо то што, на вечну срамоту, ниједног од незбринутих прогнаника не упиташе ко га је протерао са огњишта!

Уопште, какав нам је то велики криминал наводно открио „Инсајдер“ у овом серијалу? Дупле плате?! Да ли је то тај нерешиви национални проблем, због којег храпави глас „Инсајдеровог“ наратора Горана Димитријевића изгуби чак и трагове мушкости сваки пут када изговори, боље рећи испљуне реч „патриотизам“?

Свако ко помисли или искаже другачије мишљење јавно, од стране Инсајдера и Б92 буде проказан за клерофашисту, десничара, криминалца (или заштитника истих), део ретроградних снага.

 

Шверц, и то само наговештен, али не и доказан?! Зар је то та велика „патриотска пљачка“? Зар су велики „патриотски пљачкаши“ сви ти људи који су стали пред камере и неваспитане новинаре иследнике „Инсајдера“ и одговорили на несувисла питања? (Изузев, нормално, Звонка Веселиновића, који је и даље у затвору због Бога питај чега, и чланова ДСС који су одавно донели све разумљивију одлуку да не сарађују са Б92). Какви то пљачкаши и криминалци пристају да их о наводним незаконитим радњама испитују полумутаве, приучене телевизијске пришипетље?!

И, најважније, какве везе под милим Богом имају сва та трабуњања „Инсајдера“ са било каквим родољубљем, па и злоупотребљеним? Зашто би иједног национално освешћеног Србина – било у Београду, било у Нишу, било у Зубином Потоку – од српства одвратила провидна непријатељска пропаганда, приказана на непријатељској фреквенцији?

Ништа „Инсајдер“ није ни показао ни доказао, осим да у данашњој Србији врховна власт остаје у рукама Б92, па и Бранкице Станковић. То друштвено уређење стога и није ништа друго него тиранија, само телевизијска. И не руши се никако другачије него револуцијом. Устанком, противтелевизијским устанком. Не само против Бранкице и њених разбојника већ много пре против РТС и Александра Тијанића, чије је чињење/нечињење омогућило „Инсајдеру“ да ведри и облачи српским етром.

Аутор: Миодраг Зарковић
Извор: Печат, Двери Спрске

Напиши коментар