Федор Емелианенко: сваку победу посветитие Богу и својој држави!

Рус Федор Емелианенко у Русији је синоним за ММА борбе

Федор у свом опширном интервјуу о утицају Цркве на свој живот.

Он је руски „Бог“, синоним за ММА у Русији, али и том делу Европе. У нашем региону, али и целом свету он је човек са највише ММА фанова. Једном речју – Федор Емелианенко.

У својих 39 борби Федор је 34 пута славио, а прославио је организације попут Рингс-а, Прајде-а, Дрим-а и Страјкфорсе. У пензију је отишао пре два месеца, тријумфом над Педро Риззом, али је и дан данас његово име присутно у свим ММА порталима.

Руски портал „правмир“ одлучио је да искористи слободно време Федора, те да са њим одради интервју. Овај врло опширни разговор преносимо вам у целости.

У много интервјуа сте говорили да не осећате никакву врсту агресију према вашим противницима.

Мислим да верна особа никада не може осетити агресивност према људима. Ту убрајам и борце. Борба једноставно није лично непријатељство, то је само један вид посла.

Постоји и израз „спортска љутња“. Да ли то помаже борцу?

Тај термин је измишљен и не знам о чему он говори? Стрпљење, контрола и развој својих способности доносе успех. Уз љутњу и агресију губите могућност процене ситуације, не можете на прави начин да реагујете и стварате себи опасност. Ако желите да се неком осветите јурите напред да би ударили јаче, али то није добра ствар. У свему, не само у спорту, морате бити мирни и концентрисани.

 

Ви сте један од најуспешнијих спортиста света, светски шампион у ММА спорту. Велики сте верник, и да ли је тешко бити и верник и спортиста?

Бог ме је послао у ове воде, и то ми даје за право да радим свој посао најбоље што могу. Да радим нешто друго, радио бих га на најбољи могући начин. У спорту је највећи успех победа, она је важна и она је доказ да добро радите свој посао. Нама Православним хришћанима се суди по делима, и све што радимо мора бити у славу Богу. Да би урадили посао на Божији начин, морамо да засучемо рукаве.

Да ли велике борбе доводе до могућности да постанете превише самоуверени и да заборавите нека своја уверења?

Да. Није случајност да многи свештеници критијују велике спортове. Због тога многи спортисти раде свој посао како би задовољили сопствене амбиције. Опасност да постанете превише самоуверени постоји, али не дам да то утиче на мене. Постоји само један начин да успете – да сваку победу посветитие Богу и својој држави.

У последње време сам размишљао о томе и увидео сам да многи борци раде посао за своју државу, не искључиво за сопствену промоцију. Млади такмичари се угледају на старије. Знам то јер сам и ја као млад гледао такмичаре на ТВ-у и покушавао да имитирам шампионе. Примећивао сам увек да готово нико није говорио „хвала Богу“. Обично су причали о себи и стављали себе испред свега. Да је неко, само један такмичар, казао „Захвалан сам Богу на овој победи“, многи фанови, укључујући и мене би почели да размишљају на тај начин. Окренули би се Богу, а то је пут којим сви треба да иду.

 

Да ли мислиш да је чудно када неки спортиста прича о Богу?

Не. Млади борци схватају спорт врло озбиљно. И у вери и у спорту важне су неке вредности. У спорту вас тренира један човек којем морате да верујете. Исто тако је и у вери, свештенику морате веровати, а исто као и у спорту, и у вери морате да будете уз људе, да живите заједно и да их поштујете. Морате да се одрекнете од много ствари, а то ја најбоље знам.

У једном од интервјуа поручили сте младим да уз „Православни дух“ сви спортисти могу превазићи препреке и противнике који су јачи од њих. Да ли је то истина?

У неким борбама се осећате слабијим од вашег противника, али морате да знате да у већини дуела побеђује дух. Објаснити тај феномен неком ко је неверник је немогуће. Лично, мислим да вас Бог гура напред.

Медији воле да истакну како се борите за „Ред Девил Фајтинг Теам“ (Борилачки клуб Црвени ђаволи). Да ли је то чудно за једног Православца?

Пре свега, информација да се борим за горе поменути тим је неистинита. Једини клуб за који наступам и за који сам увек наступао је Свети Александар Невски из Белгород региона. Новинари ме селе у „Ред Девил“ јер су ме они већ неколико пута контактиралли. Нисам их прихватио делом и због имена.

Завршио си каријеру тако да вероватно имаш много слободног времена. Да ли то време користиш како би се још више посветио вери.

Мислим да сте погрешили тим питањем. Не можете да до данас будете спортиста, а од данас постанете верник. Исус Христ је ваш живот од почетка до његовог краја. Све остало иде на друго место. Спорт и веру можете да комбинујете, а тако остварујете загарантовано добре резултате.

 

Знаш да постоје неки скандали око Цркве. Да ли те то забрињава?

Знате, то питање уопште не постоји за мене. Ја само знам да је наша вера права и да је отелотворена у Руској Православној Цркви. Ја нисам особа која ће осуђивати некога или се разочарати у њега због скандала. Ја сам једноставно део те цркве. Ако неко уради нешто, што је по мом мишљењу погрешно, требамо да се помолимо за њега. Данас, много људи осуђује свештенике. Мислим да је то погрешно. Матеј говори о томе да: “Они који прихвате порока као што је он, прихватају и пороков поклон.” Ако нека особа крочи у Цркву да би рекла како Отац нешто ради погрешно. Зашто она то ради? То говори заиста много о критичарима. Они не гледају себе, не боре се са својим осећањима али налазе за сходно да траже грешке у другим људима. Али Руска Православна Црква је црква свих нас – верника. Чудно је када сте Православни Хришћанин али гледате Цркву “са стране”. Не, и ви сте део цркве. и све што њу погађа, погађа и вас.

 

Али човек може да се одвоји…

Медији много говоре о Патријарху, и добро и лоше. Али за мене он је ван свих граница. Он је ближи Богу од свих нас. Људи који дискутују о хијерархији, у мојим очима, само заборављају да је све у рукама Бога., чак ни у рукама Патријарха. Он покушава да нас учи вери, али свако реагује другачије. Они који не желе да се боре против својих грехова се наљуте. Али то је нормално… Чак и Христос када је ходао земљом није био прихваћен од стране свих.

Имао си само три пораза у својој каријери, све у низу. Да ли вера помаже у тим ситуацијама?

Не могу да кажем да “вера помаже када губиш”. Да ли заиста постоји ситуација када вера не би требала да нам помогне? Не могу да поделим своје поступке и учинке “са Богом” и “без Бога”. Ако сам верник, вера и Бог су увек ту, са мном.

 

Али ипак, када се верник сретне са лошом срећом може рећи себи: “Божја је воља за све, ово је било неопходно”. Док атеиста само погледа И каже: “Ово је само блесаво оправдање. Нама се ништа не шаље, једноставно то је урађено погрешно”…

Да, то ми је познато. Био сам у таквој и сличној ситуацији много пута. Али сам сасвим сигуран да требамо да захвалимо Богу и за све губитке и за све победе. У тој ситуацији, за губитке. Свети Јован Златоусти је провео последње године свог живота у болу, а ипак његове последње речи су биле “Хвала Богу за све”. Када сам одгледао филм о затвореницима у Советском кампу био сам шокиран. Ти људи су искусили такву бол, да је то незамисливо и опет су славили Бога. То није неки губитак у мечу, то је пола вашег живота, дуге године хладноће, глади, немаштине и често болне смрти. Након тога и даље су успели да славе Бога и да му се захвале. Ми морамо да урадимо то исто! Ми нисмо другачији. Само је све много лакше за нас. Наше животно искуство је ништа у поређењу са њиховим. Знам да некада осећам тугу што Бог учествује када неке ствари и нису баш добре, али ипак ми радије мислимо како је све лоше. Али на крају, сви ови мечеви, борбе, победе или порази – све је то ништа у поређењу са Богом који је увек до нас.

Ништа?! Али гледаоци мисле да је борба наш живот.

То није тако. Да је борба била мој живот, не бих завршио своју каријеру. Ја и даље добијам понуде, свака је боља од боље. Али то је све таштина. Постоји само један живот у Христу. Ту је породична-Црква, која је много боља од спорта. Ниједна борба се не може поредити са тим.

Извор: Борилачки клуб

Напиши коментар