Италијан Енрико Виња годинама уз Србе на Космету

Срби у енклавама живе у „модерним“ логорима

Италијански публициста и новинар, Енрико Виња, годинама помаже и сведочи о животу Срба на КиМ. Бројне донације у новцу, храни, гардероби… Директно помаже педесетак породица на Космету

Ганут тешким животом Срба у изолованим срединама на Косову и Метохији, италијански новинар и публициста Енрико Виња основао је организацију „СОС Косово и Метохија“.

Списак догађаја који су га „дотакли“ на Космету је, каже, готово бесконачан. Помаже колико може. Већ десет година сакупља новац, шаље храну, гардеробу, школски прибор… Користи сваку прилику у италијанским медијима да тамошњој јавности пренесе истину о Космету и српском народу.

Енрико познаје све њихове проблеме. Његово Удружење тренутно новчано помаже педесет српских породица, најпре породице киднапованих, са болесном децом, али и оне које које живе вам Космета. Не воли да прича о својим доброчинствима, већ о пријатељству и љубави. Чини то уместо њега Енрикова пријатељица Радмила Вулићевић, књижевница из Приштине, преко које је упознао јужну српску покрајину и заволео и њен народ.

Није му тешко да за један викенд превали 1.500 километара из Торина, у Нишу обиђе породице расељених, оде на Космет и врати се назад. – прича Радмила. – Енрико сматра својом мисијом да пренесе истину о животу и трагедији Срба на овом простору. Он је пре свих новинара стигао у Гораждевац, када су из заседе Албанци на реци Бистрици убили двоје српске деце, а ранили петоро док су се купали. У Ораховцу и Великој Хочи снимио је филм о животу српских малишана, али и написао књигу „Од рата до опсаде“, која садржи и цртеже и мисли деце из ових енкалва…

Енрико Виња, уз помоћ још неколико италијанских хуманитарних организација, од 1999, године помаже деци радника „Заставе“ из Крагујевца. Досадашња помоћ премашила је три милиона евра. Наиме, у оквиру поменуте акције помоћи сваки донатор из Италије брине се о једном детету, при чему му годишње обезбеђује одређену новчану помоћ. Само 2008, рецимо, допремио је тону и по помоћи у покућству, храни, гардероби за расељена лица по Колективним центрима у ужој Србији.

Приходима од продаје књиге и дискова са филмом набављао је помоћ за породице о којима је писао. После сваког посете Космету, гостовао је на италијанским телевизијама. Захваљујући његовом потресном и убедљивом сведочењу о томе како тамо Срби живе, стицао је бројне присталице, који су постајали и донатори Удружења „СОС Косово и Метохија“.

Због својих ставова стекао је Енрико и бројне непријатеље. Добијао је претње од припадника терористичке „Ослободилачке војске Косова“. Каже то га није обесхрабрило. – На простору бивше Југославије присутан сам од 1992. године, али моје срце и душа су најближи Космету. Тамо сам први пут дошао 2002. године. И више нисам остављао пријатеље. Са њима сам се претходних година смејао, плакао, делио заједничке страхове – прича Енрико, свестан и речи својих пријатеља да није битно шта је донео, већ то што је дошао.

Сусрети са тим, како каже, једноставним али дивним људима, људима са тугом али и с достојанством, давали су му надахнуће.

Изгубили су све, али не достојанство због сопствене историје и духа…. Емоције које сам са њима поделио и проживео чине и мој живот вреднијим.

Енрико жали што не може да долази још чешће.

Приликом сваког одласка са Космета обузима ме осећај да напуштам браћу, пријатеље, сестре… затворенике светске неправде. Не желим да их остављам саме. Они су део мене, као и манастир Високи Дечани. То острво мира окружено насиљем, мржњом и непријатељством, једна је од мојих најјачих животних импресија.

Енрико каже да ће уз помоћ Удружења наставити да подржава косметске Србе, па чак и ако остане само једна енклава „отпора“.

Извор: Вечерње Новости

Напиши коментар