Слава или крсно име, специфичност Срба

Слава није свечаност појединца, већ заједнице

У српском језику стара реч слава има више значења: глас о нечијим врлинама или подвизима који се надалеко чује, захвалност, славље, свечаност уопште, дан светитеља заштитника, годишњи црквени празник неке заједнице, села, града или манастира.

У породичном празнику који се зове слава или крсно име, а које је посебна одлика православља код Срба, садржана су сва значења речи слава.

Врлине породичног свеца заштитника надалеко су познате, а његови подвизи на путу ка Богу узор су члановима породице. Светитељу се указује захвалност што као заступник пред Богом посредује у напорима свих оних који желе да приђу Богу што ближе. Слава је, по правилу, највеће породично славље током године и засењује све рођендане и разна друга пригодна славља, а породична слава заједничка је многима.

Слава окупља не само све живе чланове породице и све пријатеље, већ и све претке који су се обраћали истом светом заштитнику кроз векове, и зато је она и празник великог присећања и победе над смрћу.

Слава није свечаност појединца, већ заједнице. По угледу на породичну славу, усталила се пракса да славу славе и поједина трговачка и професионална удружења, школе, културне, добротворне и друге установе или организације, јединице и родови војске и разне друге врсте и облици проширених „духовних породица“. Наравно, свака црква има своју славу – спомен светога чије име носи и коме је посвећен.

Сасвим је вероватно да почеци слављења крсне славе сежу до времена када су Срби, мисијом светих Кирила и Методија, коначно крштени – до IX века. Обред славе на литургијској основи увео је Свети Сава. Од његовог времена тај обред, као и обичаји који га прате, поступно су се обликовали.

Главна садржина славског обреда јесте захваљивање и молитва Господу, као и призивање молитвене заштите светог који се слави. Свештеник прочита молитву за освећење жита. За време овога обреда окаде се икона, свећа, колач, жито, вино припремљени за славу, као и просторија у којој се слави, те присутни чланови породице и гости. Непосредно после тог обреда, не прекидајући ток, свештеник прелази на резање славског колача. За то време почињу да се певају празничне црквене песме – тропари.

Свештеник после молитве спушта колач и реже га по доњој кори у виду крста и прелива га вином. Док се певају тропари, свештеник, домаћин и сви присутни окрећу колач кружно, у десно.

После овога колач се ломи на пола и свештеник и домаћин га љубе (целивају) три пута, а затим и остали укућани.

За славу се спремају најбоља јела; ако пада у време поста – посна. Све је у знаку највећег гостољубља – домаћини угошћавају и оне који случајно или непозвани дођу, а домаћин је у посебној обавези да све време служи. Најпознатије славе, које слави највећи број Срба, јесу Никољдан (Свети Никола), Ђурђевдан (Свети Ђорђе или Георгије), Јовањдан (Свети Јован Крститељ) и Аранђеловдан (Свети Арханђел Михаил).

Свештеник прво молитвено призива Господа Исуса Христа да благослови предложени хлеб и вино изговарајући три пута речи: „Господе Исусе Христе, Боже наш, благослови овај хлеб и ово вино Духом Твојим Светим свагда, сада и увек и у све векове векова. Амин.“ Затим обема рукама узима хлеб и подиже га, окренут икони, односно истоку: „Господе Боже, приносимо Ти ово у славу и част Светог …; његовим молитвама  прими, Премилостиви, ову жртву у свој наднебесни жртвеник.“

Кад се љуби (целива) преломљени хлеб, свештеник говори: „Христос међу нама.“ Домаћини одговарају: „И јесте и биће.“

Напиши коментар