Тражићемо ми Гвоздени пук

Заставничар Гвозденог пука
Заставничар Гвозденог пука

Друштво из круга двојке закључило је да им гвоздени пукови из провинције више нису потребни

Познатије као део британске војске него као народ југоисточне Азије, Гурке су живи реликт империјалних времена. Иако већина њих никада не научи енглески језик, животни сан сваког Гурке је ступање у службу њеног височанства. Ови човечуљци са обронака Хималаја сматрају се једним од најбољих ратника на свету. Како су заслужили овај статус најбоље нам говори изрека: „Ако човек каже да се не боји смрти, или лаже или је Гурка“. Од половине 19. века до данас ови ћутљиви ратници извојевали су многе велике победе под заставом Уједињеног Краљевства. Империја им се одужила на себи својствен начин: пензијом од само 26 фунти месечно. Све до 2007. године нису имали право чак ни на држављанство земље за коју су проливали крв.

Ако нисте знали, и Срби имају своје Гурке, подједнако славне у рату и подједнако ниподаштаване у миру. Наше Гурке прославиле су 2. пешадијски пук Моравске дивизије, чувени „Гвоздени пук“, најодликованију јединицу у историји српске војске. Ова јединица учествовала је у свим великим биткама од 1912. до 1918. године. У Куманову, Прилепу, Битољу, на Брегалници, Церу, Колубари. Кад год је требало учинити немогуће, на сцену је ступао Гвоздени пук. Током повлачења 1915. године пук је последњи напустио српску територију и кренуо пут албанске голготе. После повратка на фронт, од Горничева до Кикинде пук није знао за пораз. По завршетку Великог рата, пук је у улози гарде задржан у Београду, да би се малобројни преживели вратили својим кућама тек 1920. године. Највеће одликовање била је одлука да се ковчег Краља Петара И од сто пуковских застава српске војске прекрије управо заставом Гвозденог пука.

Ипак, ново време донело је и нова правила. Јунаке Цера и Колубаре заменили су јунаци сјајних салона и лиферантских афера. Судбину свог „заборављеног пука“ поделио је и најодликованији војник свих савезничих војски Првог светског рата, чак девет пута рањавани добровољац и учесник свих ратова од 1912. до 1918. године – наредник Милунка Савић. По завршетку рата, ова хероина без премца прву линију фронта заменила је последњом линијом одбране: подизањем деце. Поред једне биолошке и три усвојене ћерке, кроз њену хранитељску породицу прошло је више од тридесеторо деце без родитеља. Држава Србија захвалила јој се послом чистачице у Хипотекарној банци и спомеником у Јошаничкој бањи. Гурке су макар добиле споменик у центру Лондона, испред зграде Министарства одбране.

Данас мало људи зна који је крај Србије дао ратнике Гвозденог пука. Крај у коме је рођена наша најпознатија сорта вина, а који данас нема винарију. Крај кроз који протиче топла река, а у коме људи немају централно грејање. Крај у коме постоје читаве шуме воћа, а угашене су све фабрике за његову прераду. Крај у коме је први пут на планети откривена тајна производње метала, а у коме данас скоро да нема индустрије. Крај у коме се налазила престоница Немањине државе, а који данас представља тамни вилајет Србије. Крај чије становнике моје надобудне комшије из круга двојке знају као одрпане мрске учеснике Контрамитинга или „неке тамо“ безубе Слобине гласаче са којима су приморани да деле држављанство. Ако у овом тренутку осећате стид, то је добар знак да се у вама крије човек. Јер сваки човек међу Србима мора осећати стид што смо дозволили да Топлица постане симбол сиромаштва и беде, а њени поносни и тихи људи предмет подсмеха неталентованих сценариста којима је врхунац хумора када неко има другачији нагласак од њиховог.

Наш однос према стогодишњици Првог балканског рата говори о нашем стању свести барем колико и о нашем колективном сећању. Ни једно ни друго не постоји. Ова јалова генерација српске политичке елите имала је много разлога да буде неповерљива према Фукојами, али је зачудо најснажније пригрлила његове будалаштине о крају историје. Друштво из круга двојке закључило је да им гвоздени пукови из провинције више нису потребни.

Превидели су и податак из Британике који тврди да је Београд највише пута ратом разарана људска насеобина у историји света. Чињеница да се чак 115 пута ратовало за зидине „белог града“ иде у прилог Хантингтоновој теорији према којој Београђани живе на тектонском раседу цивилизација чији су периоди мира само паузе између ратова. Зато не морате бити поклоник Клаузевица да би сте схватили да су Турци били у праву када су Београд назвали Дар ал Џихад – капија рата. Или прихватите то као аксиом или се селите у неки Ванкувер. Ми који остајемо морамо водити више рачуна о остатку Србије јер, верујте ми на реч, када Марс буде закуцао на наша врата и 116. пут, тражићемо узнемиреним погледом по хоризонту славни стег Гвозденог пука.

Аутор: Марко Савић, председник Активног центра

Краћа верзија текста објављена је у магазину „Недељник“ 18. 10. 2012.

Извор: Нови Стандард

Напиши коментар