Ћеле-кула – подсећање

Овај страшан споменик сазидан је у периоду од јуна до јесени 1809. на путу за Цариград као опомена онима који дижу буну против Турског царства

Данас код пријатељице видех ову слику. Била ми је повод да објавим нешто што сам давних дана припремила и чекала неки повод. Годишњицу или нешто слично. Данас сам схватила да нема потребе да се чека…
Ћеле-кула је споменик из Првог српског устанка који је у знак одмазде тадашња Турска власт у Србији изградила од лобања погинулих српских ратника после чувене битке на Чегру. Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Нишкој Бањи. Ћеле-кула је сврстана у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.

Српски устаници придавали су велику пажњу ослобођењу Ниша. Зато је већ у пролеће 1809. на домак града дошла велика војска, 16.000 бораца, предвођених Милојем Петровићем, Хајдук Вељком, Петром Добрњцем ивојводама Илијом Барјактаревићем, Пауљом Матејицем и Стеваном Синђелићем. Са нападом на град се одуговлачило, па су Турци имали времена да се знатно ојачају. Толико да 31. марта они нападну први. Из тврђаве је, у јутарњим часовима, изашао велики број војника и кренуо на најистуренији положај, шанац на брду Чегар, којим је командовао ресавски војвода Стеван Синђелић. Извори кажу да, због неслоге која је била присутна међу српским старешинама, Синђелић није добио адекватно појачање, па је, без обзира на храброст његових војника, пораз био неминован. Када је велики број Турака већ почео да улази у шанац, војвода Стеван Синђелић је, не желећи да се преда, ушао сам у барутану опалио хитац из кубуре. У ваздух је одлетео цео шанац, заједно са Србима, али и огромним бројем турских војника који су надирали.
Процењује се да је током битке на Чегру погинуло око 6.000 турских ратника. Како би оправдао толики губитак нишки Хуршид-паша је наредио да се скупе главе погинулих Срба, да се са сваке одере кожа, да се оне потом напуне сламом (по неким изворима памуком) и пошаљу у Цариград. Како би заплашио Србе, наредио да се у знак опомене на источној страни Ниша сазида кула од камена и да се у њене зидове узидају преостале лобање погинулих војника:

Тако да средина куле буде једноставна, од камена и креча а главе српских војника да се окрену у поље и узиђају споља.

Овај страшан споменик сазидан је у периоду од јуна до јесени 1809. на путу за Цариград као опомена онима који дижу буну против Турског царства. Према записима из 19. века сачињена је од четири потпорна зида (ширине око 4,5 м и дебљине 0,5 м) која су се наслањала један на други чинећи шупљу, закровљену форму чија је првобитна висина износила 5 метара.

На све четири стране Куле налази се укупно 56 редова, у сваком реду по 17 лобања што је укупно 952 лобање. Иако су Турци забрањивали Србима да односе лобање са њених зидина, многе главе су кришом скидане и сахрањиване у околним гробљима. Тако је временом већи део лобања нестао или је оштећен, па је данас у Кули остало свега 58 лобања.

Турских извора о Ћеле-кули готово и да нема, тако да се подаци о њеном изгледу, начину градње и броју лобања заснивају на белешкама путописаца који су у 19. веку пролазили кроз Ниш. Најранији опис дао је београдски лицеј Исидор Стојановић, а нешто детаљнији опис о ондашњем стању Ћеле-куле дао је Живан Живановић 1882.:

Ја сам брижљиво бројао, и на остатку од куле само било је са северне стране 123 главе, а западне стране 103, са источне 105 и са јужне 180 – свега 511 глава. Благородна душа мештана није могла да гледа ову страшну слику недела, те су кришом многе главе поскидане и с пијететом положене у гробља.

У Европи се за Ћеле-кулу први пут чуло из списа француског песника Алфонса де Ламартина. У свом проласку кроз Ниш, о Ћеле кули је рекао:

Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су их цену платили њихови очеви.

Иако је у другој половини 19. века, један од модернизатора турске државе Митхат паша донео одлуку да се кула сруши, то није извршено због интервенције нишких Турака. Све до 1892. Ћеле-кула била изложена времену, након чега је прилозима из читаве Србије, према пројекту архитекте Димитрија Лека, изнад ње подигнута данашња капела. Приликом прославе 60 година ослобођења Ниша од Турака, 1937. чишћењем средишњег дела објекта, пронађено је више лобања, које су поново уграђене у кулу. Исте године је на платоу испред улазних врата постављена биста Стевана Синђелића, рад вајара Стевана Милетића као и бронзана плоча са поруком чувеног песника Ламартина.

Од преосталих 58 лобања, једна је посебно издвојена на пиједасталу, као лобања вође устанка Стевана Синђелића.

Извор: Ивин Свет

Напиши коментар