Трагична судбина браће Вапа у Првом светском рату

Српска војска, Први светски рат

У Документацији „Политике“ налази се једно писмо Милице Јовановић Вапа од 17. септембра 1978, управо оне године када је обележавана 60-годишњица завршетка Првог светског рата.

Она пише о својој браћи Марку и Војиславу:

„Потпоручник Марко Вапа рођен је у Кушиљеву Пожаревачком, у учитељској кући Саре и Владимира Вапе. Основну школу свршио је код својих родитеља у селу Младеновцу, гимназију Пироту, а затим је ступио у Војну академију са четрдесет и шестом класом.

Тек је на себе обукао војнички копоран, а одмах је ступио у Први светски рат као младић осамнаест година.

Марко Вапа
У самоме почетку рата, у борбама код Шапца, тада већ поручник, млади Вапа је опасно контузован. Исте године, у новембарској офанзиви, рањен је у руку.

При одбрани Београда, 1915. г. Торлаку, крај својих митраљезаца поново је рањен. Но он се и као рањеник повлачи са својим војницима. Ишао је до Приштине, а ту, малаксао, мораде да остане у болници.

Кад су наишли Бугари, један њихов војник покушао је да му здере еполете са рамена. Рањени Марко Вапа ошамарио га је и одгурнуо. Направила се гужва. Рањенога Вапу су Бугари стражарно спровели из Приштине преко Лисице и Тулара у Лесковац, а одатле у Сурдулицу, где су га рањеног стрељали.

Са костима осталих наших мученика и остаци покојног Марка Вапе пренети су и сахрањени у костурницу 24. августа 1924. године.

Другови су његово име урезали у спомен-плочу Војне академије у Београду (Напомена: Срушена у бомбардованом Београду 1941. год.)

Војислав Вапа

Млађи брат Марка Вапе, Војислав, био је једно у пуном смислу речи, дете. Он је био ђак шестога разреда гимназије. Било му је шеснаест година. Кад је под потиском непријатељске снаге требало напустити отаџбину, ни мали Војислав није хтео да сачека улазак непријатељске војске. Узалуд га је отац молио да остане са мајком и сестрама, те да бар једна мушка глава, од пет мушкараца, остане у кући.

Он није могао са тим да се помири. Кренуо је на далек и тежак пут преко Албаније. Али није стигао. Млађане кости оставио је у Подгорици. Отац је једва имао толико времена да га сахрани, па је затим продужио пут са својом командом.

Код деце учитеља Владимира Вапе и његове жене Саре национални понос је био јачи од љубави према животу“.

Напиши коментар