Дан кад је исписана историја

Није се Николић само руковао, он је са оном која себе зове председницом разговарао о државним питањима и тиме јој је дао на значају

Јуче је био 06. фебруар 2013. Добро упамтите овај дан. То је датум који ће ускоро сва деца учити у школама, предмет историја. У рубрикама “Догодило се на данашњи дан” стајаће да је држава Србија признала малигну творевину и тиме ушла у историју као земља која се добровољно одрекла дела своје територије, колевке своје историје, традиције. Тог дана  је у Бриселу одржан састанак Томислава Николића, председника Србије, Атифете Јахјаге, која се представља као председник малигне творевине. Састанак је одржан под будним оком Кетрин Ештон, високе представнице ЕУ за спољну политику и безбедност.

Шта год да Николић каже после овога, колико год се буде помињала Платформа о којој се толико причало, оно што остаје је да се он, председник државе Србије сусрео са оном која представља пандам њему у очима оних који подржавају малигну творевину. Тиме је имплицитно признао малигну творевину. Намерно сам употребила ту реч јер је последњих година често користе сви политичари, и власт и опозиција, и европејци и патриоте, и они који знају шта значи и они који не знају. Поред термина имплицитно стоји: који је обухваћен, садржан у нечему, који се подразумева (дефиниција преписана из Вујаклије).

– Србија никад неће признати независност Косова, ни експлицитно ни имплицитно – говорила је претходна власт, толико пљувана због своје политике према отетој територији Србије. Ови који су их заменили, испоставља се из дана у дан, да су само наставили добро утабаним стазама бивших кад су Косово и Метохија у питању.

Прошлог лета дрвље и камење је бачено на бившег председника Бориса Тадића због руковања са терористом Хашимом Тачијем у Дубровнику, а данас је Николић, актуелни председник Србије, отишао корак даље. Није се само руковао, он је са оном која себе зове председницом разговарао о државним питањима. Тиме јој је дао на значају, тиме јој је признао да је њему равноправна. Тиме је признао да терористи имају своју власт. Тиме је признао малигну творевину.

После сусрета са Јахјаге у Бриселу и фотографисања са све осмехом на лицу (мени изузетно упечатљив детаљ) Николић је изјавио да је “састанак протекао онако како се и очекивало, а да је он тражио сусрет како би објаснио Платформу”. Он је тражио сусрет и добио га је. Грађани Србије нису тражили, али су добили новог јужног комшију, да не кажем суседа.
Није проблем, ја сам у мањини, ја сам искључива. Уз то, због васпитања које носим од куће од оних сам који увек кажу истину. Ма колико она болна била. И увек желим да чујем истину. Ма колико ме она буде повредила.

Председник државе је особа која уз привилегије има и одговорност. Исто важи за све оне који врше неке јавне функције. Почев од “обичних посланика” до чланова Владе. Привилегије прати и одговорност, а оно што је чинилац одговорности су и тешке одлуке. И ја то капирам. Оно што не капирам је зашто нас упорно праве лудима и зашто нам машу Платформом и сличним стварима? Зашто јасно и гласно не кажу да сматрају да је најбоље за земљу да се призна малигна творевина? Да ли зато што су уцењени и морају да раде шта им се каже, да ли зато што је то њихова процена, да ли због сира и војне музике, сасвим је свеједно. Било који разлог да оправдају себе је разлог. Нека изађу пред народ и јасно и гласно кажу да су Косово и Метохија „изгубљени“ за сва времена, да су проценили да је боље да признају малигну творевину него да због комада земље грца цела Србија. Нек пронађу милион и један нови разлог, само нека изађу и кажу шта су урадили. Јасно и гласно. То је одговорност. Оно што је нераскидиво са свим привилегијама које имају.

А онда нек се припреме јер ни муслимани у Рашкој, ни Мађари, Хрвати у Војводини ни представници било ког другог народа у Србији неће дуго мировати пре него ли одвоје свој део. Прошло је са Косовом и Метохијом, проћи ће било где у Србији јер више неће бити основа по коме би се Србија бранила нових распарчавања.

Нешто контам, мој крај у Београду је део једне компактне општине. На мојој општини имамо много тога, скоро па и не морамо да идемо у центар града. Имамо море, имамо шуму, имамо доста зелених површина. Имамо биоскопе, имамо повремена гостовања разних позоришта. Имамо основне и средње школе, имамо факултете. Имамо фирме. О кафићима, местима за изласке нећу ни да трошим речи. Ипак је то Београд. У главној улици на тој општини имамо и експозитуре неких 15 банака. Мало ли је на ову скупоћу.
Зашто то све помињем? Разматрам могућности, опције. За коју годину, ко зна, можда и ми будем тражили своју независност…

Извор: Ивин Свет

Напиши коментар