Политичари, шта више хоћете од нас?!

Дивљају по кафанама, задимљеним локалима, са музиком и дамама лаког морала, ждеру, опијају се, дрогирају се до раних јутарњих часова… а онда оду да разговарају, тргују, мешетаре, преговарају … о Косову, привреди, инвестицијама, земљишту, путевима, инфраструктури, војсци, здравству, култури, образовању, омладини, спорту…

Рођена сам у централној Србији, у Поморављу. Откад моји памте, до шестог колена уназад, сви су моји преци из ових крајева. А ипак увече, док ме хвата сан, будна сањам о Косову и Метохији. И ко ће га знати зашто и како, али ја осећам те земље зов… Осећам бол и патњу њену, али и понос, пркос и достојанство… Понекад, када ме обузме превелика туга, могу да видим колоне Лазареве војске или осетим велики Божји гнев који се сваким даном увећава све више и више…

Данима већ постављам себи једно исто питање: какав то човек треба да будеш, па да издаш своју државу, свој народ, своје порекло и своје потомство? Какво је то зло у српским политичарима, да овако богата земља главу не може да подигне?

Јесу ли глупи? Јесу.

Да имало мозга има у тим њиховим главама, знали би да веће светиње нема од живота који су пали за одбрану државе коју они издају. Знали би да не продају територију, већ душу своју ђаволу. Знали би да навлаче проклетство и несрећу на своја покољења. Знали би да немају никакво право, ни људско ни Божије, да тргују туђим судбинама и животима, јер ће туђа садашња бити њихова вечна патња.

Да нису глупи, знали би да нису довољно паметни и да немају капацитета да учине било шта добро за државу од које већ 20-так година само отимају, краду, расипају, уништавају, распарчавају…

Јесу ли уцењени? Јесу.

Уцењују их јер су слаби, јер су порочни, јер немају образа, стида ни срама. Неверни су, себични су, немају карактер. Понизни и покорни према јачем, бахати и безобразни према слабијем, другим речима: кукавице су. Сујетни су, плаше се за своје бедне животе и уништиће стотине хиљада и милиона других живота, само да себе сачувају. Питам се за шта се чувају? Да буду добри владари, домаћини, очеви? О Боже, ни за шта нису!

Дивљају по кафанама, задимљеним локалима, са музиком и дамама лаког морала, ждеру, опијају се, дрогирају се до раних јутарњих часова… а онда оду да разговарају, тргују, мешетаре, преговарају … о Косову, привреди, инвестицијама, земљишту, путевима, инфраструктури, војсци, здравству, култури, образовању, омладини, спорту…

Како их и не би уцењивали, кад су тако ниско пали, да ниже не може… Не само што их уцењују, већ им се и слатко смеју… гори од њих.

Јесу ли плаћени? Јесу.

Ал’ их не плаћају ови што их уцењују, плаћамо их ми, њихов народ, који служи само да се лаже пред изборе, а да му се после дере кожа с’леђа!

Нас лажу и варају, од нас отимају, нашу земљу и предузећа продају, ми смо то генерацијама стицали и за то се мучили! Од нашег труда и рада живе, луксузно, бахато, расипно… И стално им треба још и још и још… Кад подигну цене и порезе до плафона, па немају више шта да отму од гладног народа, а они нас задуже, децу нам задуже, похлепни изроди свог народа!

Да вас питам нешто: шта ће те ви са тим новцем? У колико станова можете да живите? Колико аутомобила да возите? Колико жена да купите? Хоћете љубав да купите? Хоћете децу да купите? Здравље, можда? Срећу? Хоћете ли моћи да купите још неки дан живота више него што вам је записано? Или хоћете још по један живот да купите? И да можете, не би вам један био довољан да окајете све грехе што сте овом народу учинили!

Шта хоћете ви од нас више? Да вам дамо дом свој, дедовину своју? Животе наше? Доста је вала више, већ смо вам дали много више него што је требало. Богу хвала, душе и образ смо сачували, још увек умемо да волимо, а и Србију ћемо опоравити кад вас однесе ђаво коме сте душу продали, несрећници! Надам се, ускоро!

Ауторка: Јелена Бркић
Извор: Покрет Двери Српске

Напиши коментар