Призрен – стара српска престоница

Стара фотогфрафија Призрена - Поткаљаја
Стара фотогфрафија Призрена – Поткаљаја

Призрен је градско насеље смештено у јужној Метохији у покрајини Косово и Метохија. Седиште је истоимене општине и Призренског округа. Град се налази у подножју Шар планине, близу албанске и македонске границе. Призрен се први пут помиње 1019. године као Приздријана (Призрѣнь) у повељи цара Василија II. Његов вековни развој допринео је да овај град буде препознатљив као стециште многих историјских, духовних и културних споменика.

Кроз Призрен протиче река Призренска Бистрица која га дели на два дела. Њен ток је промењен доласком Турака и скренут десно од познате цркве Богородице Љевишке. Призренска Бистрица извире на Шар планини и улива се у Бели Дрим. На реци су се некада налазиле воденице и вуновлачаре, којих данас нема више.

Рушевине цркве на Новом Брду. Ново Брдо у 14 и 15. веку био је један од најзначајнијих градова средњовековне Србије у коме је живело преко 40.000 војника

У време Византије, Призрен је био значајније регионално седиште и у то време у њему су изграђена утврђења Дрвенград и Вишеград, познат као призренски Горњи град. У њему је било седиште Византијске епископије. Повељом цара Василија из 1019. године, Охридској архиепископији се поклања призренска епископија и ово је први писани документ у коме се помиње Призен тада под именом Приздријана.

За време византијске власти над Призреном, у њему је подигнут устанак против цара Михајла VII и на сабору који је ту организован 1072, учесници устанка, властелини и скопски бољари прогласили су кнеза Бодина за владара и крунисали су га за бугарског цара. Устанак је недуго затим био крваво угушен.

Древно седиште Епархије рашко-призренске Саборна црква Богородице Љевишке у Призрену

Од 1275. године припада српској средњовековној држави и постаје привредно и духовно средиште. У доба краља Милутина, Призрен је постао најзначајније трговачко место у Србији. Град на Бистрици економски јача нарочито у време краља Милутина, цара Душана и цара Уроша. У то време Призрен кује и свој новац. Из тог периода су најзначајнији историјски споменице српске средњовековне баштине црква Богородица Љевишка и манастирски комплекс Свети Архангели, задужбина цара Душана.

Повремено је Призрен био и престоница царева Душана и Уроша. На дворцу ових царева издате су и сачуване њихове повеље у Призрене и на Рибнику које представљају сведочанство о боравку српских владара у XIV веку. У то време у Призрену се насељавају трговци из Дубровника и Котора и ту се почињу организовати познати сајмови (панађури), у дане великих верских празника.

Призренским градом управљао је кефалиија који је увек био Србин, док је тргом управљао кнез који је по правилу био из приморских градова Дубровника и Котора. Средњовековно призренско становништво било је разнородно и већину су у то време чинили Срби али је било и Дубровчана, Корчулана, Сплићана, Задрана, Влаха, Млечана, Грка, Саса и Арбанаса. Они су обично живели у колонијама. Највећу колонију су сачињавали Дубровчани. Путописци тога времена Призрен називају „царски град“ и „царска престоница“, а у народним епским песмама наводи се као „српски Цариград“.

После смрти цара Душана Призреном је овладао краљ Вукашин и држао га од 1362. до 1371. године. Краљ Марко је владао Призреном до 1372, а Балшићи од 1372. до 1376. године и већ од тада почиње опадање Призрена и помиње се 1433. међу напуштеним трговачким местима.

Остатци цркве Светог Спаса

Цркве и манастири

Богородица Љевишка – црква подигнута за време краља Милутина на остацима цркве из XII века. За време турске владавине била је претворена је у џамију, али после повратка Призрена под српску власт црква је рестаурисана.
Манастирски комплекс Свети Архангели – налази се 3 km од Призрена и задужбина је цара Душана. Црква у комплексу је посвећена Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу. Манастир је за време турака уништен и остатаци су били кориштени за изградњу Синан – пашине џамије.
Црква светог Спаса – налази се на брду изнад Призрена и посвећена је Вазнесењу Христовом.
Црква светог Николе – налази се у самом центру Призрена и подигнута је 1331. године.
Црква свете Недеље – налази се у подграђу тврђаве Каљаја и задужбина је Марка Мрњавчевића из 1371. године.
Црква свете Богородице – је католичка црква саграђена је на месту цркве Светог Димитрија.
Саборна Црква светог Ђорђа – налази се у самом центру Призрена и саграђена је 1887.
Црква Светих Врача и Светог Томе су цркве саграђене у XIX веку у насељаву Поткаљаја.

У периоду турске власти град је добио нову структуру уништавањем српских богомоља и подизањем монументалних исламских грађевина: Бајракли Мехмед-пашине џамије, Синан-пашине џамије, каменог моста и великог хамама. Залагањем великог добротвора Симе Игуманова и руског конзула Јастребова у Призрену је 1871. подигнута богословија, и он постаје расадник образовања за све Србе под турском влашћу. У време турских ратова овде је био центар политичког отпора Албанаца (Призренска лига).

После Балканских ратова Призрен је поново у саставу Србије. Овде је донета одлука о повлачењу војске преко Албаније у Првом светском рату. По ослобађању након Другог светског рата био је на кратко средиште Косова и Метохије. У социјалистичкој Југославији дошло је до великог пораста броја становника, прираштајем и досељавањем Албанаца, истовремено и до исељавања Срба и Турака. Крајем XIX века Срби су били у благој већини у односу на албански живаљ. Један век касније из Призрена су протерани сви Срби.

Призренска Богословија „Св. Кирил и Методије“, реновирана после погрома 2003. године, снимак 2009.

У XVII веку је најмање 20.000 православаца напустило Призрен уочи турског заузимања града. Призрен су тада насељавали Албанци који су долазили са југозапада.
Године 1838. је Аустријанац Јозеф Мулер проценио да становништво Призрена и околине чине Срби (хришћани и муслимани) са 24.950 особа или 73,68%, те Албанци (католици и муслимани) са 16,63%.
Крајем XIX века у Призрену и околини је живело око 60.000 особа, од којих 11.000 хришћанских и 30.000 муслиманских Срба. Остали су били Турци, Албанци, Цинцари и Роми. Данас, након погрома, у Призрену живи 83 Срба.

Призрен је најзначајније и највредније старо градско насеље на Косову и Метохији. Изглед овог града-споменика чине га јединственим. Махале – Поткаљаја, Пантелија, Мараш, Поток и Терзи – сликовити су комплекси стамбених зграда, кривудави сокаци омеђени су високим бело окреченим оградним зидовима, иза којих су раскошна дворишта богата бујним зеленилом.

У унутрашњим калдрмисаним двориштима, кроз која су протицали мали канали са водом биле су неговане баште. Далеко од велике улазне капије, уз коју су економски објекти са истакнутом великом кухињом мутваком, у дубини дворишта смештене су удобне куће за становање, префињене организације, са пространим тремом.
Куће у Призрену припадају типу традиционалне балканске бондручне (дрвена скелетна конструкција са различитом испуном и малтерисање блатом) једноспратне грађевине са доксатима и резбареним таваницама, и великим, далеко у простор истуреним стрехама. Кровови су покривени мрком плитком ћерамидом. Призренска посебност су фасаде окречене колористички смело – јарким бојама. Посебна пажња посвећивана је зидању каменом, нарочито слогу и наглашавању спојница. Архитектонске, конструктивне и ликовне вредности ових здања сврставају их у споменике градитељске традиције највишег домета. После 1912. године у више таласа урбанизације и изградње језгро добија данашње облике.

Репортажа РТС о преосталим Србима у Призрену 21.3.2010. год.

Догодине у Призрену!

Напиши коментар