Седам година рада за препис јеванђеља

Седам година живота у преписивање уложио је калиграф Светозар Пајић – Дијак

После више од осам векова, Мирослављево јеванђеље, најзначајнији рукописни споменик српске културе и један од камена темељаца светске културне баштине, уз остало увршћен и у библиотеку “Памћење света” Унеска, коначно добија први руком урађен препис! Седам година живота у то је уложио новосадски калиграф Светозар Пајић – Дијак (58).

Ово је моје животно дело. Завршио сам га у манастиру Ковиљ, а пре тога сам, слово по слово и страницу по страницу преписивао у Жупи Никшићкој, Сопоћанима, Кончулу, Високим Дечанима, Зочишту и Фенеку.

Оригинал рукописа, насталог крајем 12. столећа, по поруџбини захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, чува се у Народној библиотеци Србије. Током претходних осам векова, нико се није упустио у његов препис, али је 2000. направљено фототипско издање које је Пајићу послужило за несвакидашњи подухват, који ће представити 28. априла, на овогодишњем новосадском Салону књига.

По образовању економиста, Пајић је калиграфијом почео да се бави деведесетих, када је, случајно, дошао до књиге Светозара Радојчића “Лепота српских минијатура”. Од тада, његов свет постали су умеће рукописања и раскош српске традиције, па су, уз Мирослављево јеванђеље, тако настали и преписи Душановог законика, Откровења Јована Богослова, Карејског типика и низа других, за нашу историју и културу, изузетно важних рукописа и докумената.

Пошто је цена једног примерка била 3.500 евра, сам нисам могао да га купим, па сам, приликом једног сусрета, епископа будимљанско-никшићког Јоаникија питао познаје ли неког ко би могао да ми га позајми, али не неколико година! Насмејао се и, уз благослов да урадим препис, дао ми свој примерак.

Током претходних седам година, Пајић је, буквално, живео монашким животом. Када се, вели, добије призив да се нешто угодно Небу уради, све друго се са стране ставља, чак и хлеб насушни од којег се живи. По неколико месеци годишње проводио је у поменутим манастирима и, филигрански прецизно, исцртао више од 360.000 вијугавих црквенословенских писмена, осликао преко 300 раскошних илустрација, златом од 24 карата опточио на десетине иницијала или китњастих почетних слова појединих поглавља рукописа…

Мирослављево јеванђеље

Све је урађено на пергаменту, направљеном у кожари у Руми по старој рецептури које се, на срећу, један директор сетио из шегртских дана између два светска рата. По њој се, уз остало, јарећа кожа седам пута потапа у кречну воду, а потом изнова гули. Захваљују томе, добијен је материјал идентичан оригиналном.

Имамо историју за понос

Од укупно три преписа Душановог законика, које је направио, два су на старословенском, а један на савременом српском језику. – У том препису први сам превео и почетну страницу оригиналног законика, на којој дословце пише: “Овај законик ми изабрасмо из Великог законика”. Ми смо, дакле, тада имали и још шири писани правни акт, што додатно потврђује с колико права можемо да будемо поносни на сопствено порекло и традицију.

Мада га је сваки тако добијен лист (цео рукопис има 362 стране, па му је требало тачно 181), коштао чак 80 евра, а сам је набављао и најквалитетније злато за илустрације и иницијале, скупоцене тушеве прављене од природног пигмента и, по нацртима који су остали иза Захарија Орфелина, правио гушчија пера која је користио, он причу о трошковима унапред одбацује као – богохулну.

Као што је записао један монах са којим сам, у Ковиљу, у окрепљујућим разговорима, провео многе сате, ово је траг мог бивствовња на земљи и завештање потомству и свим нараштајима нашег, српског народа.

Извор и фото: Вечерње Новости

Напиши коментар