Вера ми је помогла да победим дрогу

Зоран је сада фрескописац

Висок човек у сакоу и фармеркама, сигурног погледа и шармантан, тек крочио у шесту деценију живота, који нас чека у бару, свакако не изгледа онако како замишљате саговорника са којим би требало да разговарате о његовом одвикавању од наркотика.

Представља се: бивши пилот, сада иконописац, отац четворо деце. И када већ помишљамо да смо дефинитивно погрешили сто, додаје:

И излечени наркоман.

Зоран Мирковић није његово право име. Користимо га у овом тексту, не зато што жели да се сакрије – његову причу знају сви који га познају – већ зато што не жели да његова деца због тога доживљавају непријатности у школи.

Нема стереотипа у Зорановој причи о суноврату који је доживео и спасу који је нашао. Није почео да се дрогира у тинејџерским данима и никада није узимао хероин. Никада није крао да би обезбедио новац за дрогу. Већ је добро “одломио” од треће деценије живота када је почео да узима дрогу. Завршио је пилотску академију и добио посао у „Јату“.

До тада сам био презаштићен: кућа, школа, војска, академија – прича Зоран.

А онда добијем свој авион и сваког дана летим у свет. Био сам успешан у свему што сам радио, а ипак се нисам снашао у томе. Све сам имао, али било је нешто у мојој подсвести што ме је чинило незадовољним. Да, постао сам пилот, као и мој отац, али шта с тим. Шта је мој циљ? Шта је мој смисао? Дрога ми је, мислио сам тада, била излаз. Марихуана и кокаин. Никада нисам узимао хероин.

Дуго је Зоран успевао да држи свој живот под контролом, упркос пороку који га је све више узимао под своје. Никада није сео за команде авиона на кокаину или под утицајем „траве“. Није мислио да има проблем. Зарађивао је пуно, али је сав новац трошио на пороке. Није видео, а дно је јурило према њему. А онда је ударио снажније него што је икада могао да замисли. Умешао се у међународни шверц хероина. Ухапшен је и осуђен на 18 месеци затвора. Остао је без посла. Али ни то све није било довољно да га промени.

Ушао је у посао са некретнинама, отворио локал на Копаонику. Поново је зарађивао доста новца, оженио се и добио прву кћерку. Али упркос свему, кокаин је водио главну реч у његовом животу.

Брак ми се распао, а ја сам се вратио да живим са мајком – каже Зоран.

Све док она више није могла да поднесе то што сам радио. Избацила ме из куће. Нестало је новца. Спавао сам у парку, јео оно што ми пријатељи донесу. Нисам имао куд. Покушао сам да се убијем. Пресекао сам вене и чекао да умрем.

Следеће чега се сећа јесте буђење у Клиници „Лаза Лазаревић“. Преживео је, али више није имао куд. Молио је докторе да га задрже док се не опорави и не схвати шта треба да ради.

Раније сам неколико пута покушавао да се „скинем“ са дроге. Одлазио сам и код врхунских стручњака у Москву, али узалуд. Немогуће је излечити се од зависности ако не признате да имате проблем – прича Зоран.

Сада сам се погледао у огледало и схватио да сам болестан. Одлучио сам да покушам да спас пронађем у манастиру, иако тада о вери нисам знао готово ништа.

Зоран сад помаже другима

Зоран је данас посвећен помагању људима који имају сличне проблеме. Заједно са др Влајком Пановићем сваког петка се среће са људима који болују од зависности и њиховим породицама.
Др Пановић је највише урадио за решавање овог проблема. Схватио је где лежи узрок зависности – да је то празнина, вапај за смислом – каже Зоран.

Манастир Ковиљ познат је по одличним резултатима у лечењу зависника у сарадњу са медицинским стручњацима

Манастир Ковиљ у то време још није био познат по раду са зависницима, а владика Порфирије био је тек јеромонах. Примили су Зорана.

До тада сам мислио да су то мрачна, мистична и конзервативна места, али оно што сам затекао било је топло, отворено. Никакав притисак нису вршили на мене. Није било злочина и казне. Није било осуде, већ само греха. Први пут сам нашао смисао. И више ми није била потребна дрога.

Зоран се, после неколико година, полако враћао спољашњем животу. У манастиру је изучио иконописање и посветио се томе. Од тога и данас живи. Поново се оженио и са другом женом има троје деце. Данас је срећан.

Има, ипак, рана које никада не зарасту. Мајка ни данас не жели да разговара са њим.

Све то ми сада изгледа као неки други живот – каже.

Некада ми је било тешко да причам о свему што ми се дешавало. Више није. Желим да људима покажем да стереотип „нема излечених наркомана“ није тачан. Ја сам излечен.

Извор: Вечерње Новости

Напиши коментар