Због „братства и јединства“ ћутали о Јасеновцу

За време владавине Брозових комуниста, јавност СФРЈ није никада имала детаљан увид у то шта се заправо дешавало у Јасеновцу
За време владавине Брозових комуниста, јавност СФРЈ није никада имала детаљан увид у то шта се заправо дешавало у Јасеновцу

Јасеновац… Наизглед обична реч од 9 слова, али… колико је само појмова, осећања, мржње, страхота и ужаса уткано у ту једну реч. Колико је само књига написано, направљено фотографија… Колико је забележено исповести логораша који су преживели тај пакао на земљи. Нешто гротескно, изузетно потресно… а ја бих додао и скривено већ 7 деценија од јавности не само овог нашег балканског поднебља, већ и од светске јавности.


У Београду, у Библиотеци Града 6. марта 2013. у 19 сати почело је предавање под називом “Истина о Јасеновцу”, предавача Академика Проф. др Србољуба Живановића (који је српски антрополог, палеопатолог, професор лондонског Универзитета, члан Краљевског антрополошког института, и Краљевског медицинског института у Лондону, директор Европског института за изучавање историје древних Словена у Лондону, председник Међународне комисија за утврђивање истине о Јасеновцу, председник Фонда за истраживање геноцида, и члан Словенске Академије Наука и Умјетности)…

Истини за вољу, релативно сам касно сазнао за ово предавање (буквално 20 сати пре почетка), сасвим случајно, недовољно да обавестим пуно људи, како би што више људи било упознато са историјским чињеницама овог аветног дела наше тужне историје коју су исписивали мрачни умови задојени невероватном мржњом.

Мислио сам заправо да одемо у већем броју, слично као на изложбу “Моје Јадовно” које је организовано 7. фебруара 2013. у Руском Дому у Београду. Тек то јутро сам послао позиве људима који воде порекло са простора Крајине, чији су преци били убијени не само у концентрационом логору Јасеновац – Доња Градина, већ и другим сратиштима злочиначке НДХ. Неки су имали обавезе, а неки су ми рекли да не би да посећују то предавање јер после имају ноћне море. Разумљиво.

Долазим нешто пре 19 сати на крај Кнез Михајлове улице, и видим да нема баш пуно људи испред самог улаза Градске Библиотеке, као ономад пред Руским Домом. Некако нађох са једном женом ту салу где ће бити предавање. Сала додуше није била мала… али су ставили већи број столова и столица, вероватно мислећи да и неће доћи већи број људи, иако је испало да су организатори тако и желели. То ме мало и зачудило. Али добио сам и објашњење на моје питање. Рекоше, ако огласе јавно предавања и када се чује ко долази као предавач, персона која је жива архива веродостојних података везано за логор ужаса Јасновац… често знају да се убацују провокатори (?!), који су у стању да праве велике проблеме. Постоје још увек особе помрачених умова у Србији, којима је циљ сакрити истину о Јасеновцу и онда су спремни на овакве ствари, ма колико то чудно изгледало.

Испоставило се да је та сала ипак премала, јер је добар део људи стајао на ногама док су сви ћутке слушали невероватне ствари из наше (забрањене) историје. А имали су шта и да чују.
Проф. Др. Србољуб Живановић је рекао и неке нове детаље, за које нисам ни чуо. Почео је своје излагање како деца у Израелу, више знају о холокаусту и геноциду над Србима, Јеврејима, Ромима у време НДХ (1941-1945), него деца и омладина у Србији и подучију бивше Југославије. Искрен да будем поражавајућа чињеница, па онда и не чуди што нам се овакве ствари и понижења дешавају када младе генерације које долазе, у школи сазнају о Јасеновцу из историјске читанке тек неколико пасуса?!

Побијена српска деца од стране усташа
Побијена српска деца од стране усташа

Каже да се о конценреационом логору Јасеновац први пут почело озбиљније причати тек почетком 1960-их година, и то услед притиска јавности, односно жеље породица настрадалих да се сазна све о том ужасном сратишту. Оно што је занимљиво јесте да су усташе када су виделе да ће изгубити рат, како партизанске јединице надиру, почеле да уништавају све што може да се докаже против њих на суду. А док је трајао тај ужас Јасеновца, усташки кољачи су се хвалили својим немачким шефовима са цифрама убијених православних Срба, Јевреја и Рома.
Навео је и то да је претеча Јасеновцу био концентрациони логор Јадовно, које су италијанске војне снаге затвориле у августу 1941. године, схвативиши о каквом ужасу се ради.
Једна занимљива информација је и то да су неки новинари на ослобођеној територији Кордуна, новембра 1942. године, штампали у новинама приче о Јасеновцу. Након неколико дана били су од партизанског војног суда осуђени на смрт стрељањем?!

Српска деца у логору Јасеновац

Почетком 1964. године требала је да се оформи Комисија за детаљно испитивање шта се дешавало и колико је људи убијено у концентрационом логору смрти Јасновац – Доња Градина.
Још једна невероватна информација од проф. др. Србољуба Живановића… хрватски научници и антрополози нису желели да учествују у раду те комисије?! А крајње дрска и безобразна чињеница из тог времена је одлука тадашњих комунистичких власти то да се не дозволи члановима Комисије за утврђивање истине о Јасеновцу било каква комуникација са новинарима, нити им је дозвољено фотографисање за време боравка тамо. Могли су само да прегледавају јаме и да праве записнике. Иако је и у томе било великих проблема.
Проф. Др. Србољуб Живановић се дотакао и броја настрадалих у логору Јасеновац. Последњих деценија управо та бројка жртава је била предмет бројних шпекулација, јер како и сам каже нека Саборска комисија Хрватске је утврдила да број настадалих у Јасеновцу не већи од 2.200 Срба… с тим да је један аутор (рече проф. др. Живановић и име, али сам заборавио)утврдио да је било и преко 1.000.000 жртава у Јасеновцу.

Међутим, оно што је проф. др Србољубу Живановићу и његовој комисији био релевантан и недвосмислен доказ о броју жртава јесте број десних бутних костију у тим масовним гробницама. Наравно, нису све десне кости биле избројане, али је та бројка од 700.000 жртава и била процењена. Праву бројку свакако није могуће утврдити из више разлога, а проф. др. Србољуб Живановић наводи да је један од главних разлога био то да због “братства и јединства” јужнославенских народа, комунистичке власти нису дозволиле утврђивање целокупне истине о Јасеновцу.
Већина тих научних радова о концентрационом логору смрти Јасеновац, као и детаљан извештај из рада Комисије за утврђивање истине о Јасеновцу рађен 1964. године, је био доступан јавности тек 1992. године. За време владавине Брозових комуниста, јавност СФРЈ није никада имала детаљан увид у то шта се заправо дешавало у том логору смрти.

Партизани и усташе

Проф. др Србољуб Живановић је навео и неке податке од пре Другог светског рата, када је описао како је дошло до сарадње хрватских усташа и Комунистичке Партије Југославије. Рече да је још 1924. године потписан документ између ове две организације, који је за КПЈ потписао Моша Пијаде (каснији председник Скупштине СФРЈ), а за Усташки покрет Миле Будак (министар у Влади Павелићеве НДХ). Те две организације имале су исти циљ: Требало је на простору Краљевине Југославије, уништити све што је српско и православно. Комунисти су такву директиву добили од Комунистичке Интернационале, а Усташки покрет од Ватикана. Проф. Др. Србољуб Живановић је на предавању такође навео и неке од 40 начина мучења затвореника у Јасеновцу, довољно да се свима нама окрене желудац. Рекао је и то да већином их нису стрељали јер је тобоже требало чувати муницију.

Затим је навео како су логораши који су довођени у логор Јасеновац, на левој обали Саве пре уласка у казамате пљачкани, поготово злато које су имали на себи (крстиће, златне зубе, давидове звезде). То злато је било након ослобођења заплењено од комунистичких власти, али како предавач каже, никада није утврђено где је тачно завршило то опљачкано злато.
Док они затвореници у Доњој Градини на десној обали Саве нису чак ни пљачкани, већ су одмах били убијани.

Проф. Др. Србољуб Живановић је синоћ на предавању рекао мени једну новину, а то је да код Небојшине Куле на београдској тврђави Калемегдан постоји једна масовна гробница преко 2.000 лешева, у којој су сахрањане јасеновачке жртве, које су Савом допловиле до Београда, па су их онда ту у тој гробници неколико година након завршетка рата сахрањивали. И не само то, ту гробницу су агенти југословенске УДБ-е дуго година строго чували и забрањивали посетиоцима Калемегдана да се ту шетају и(ли) окупљају. Бојећи се да не сазнају истину.

Шта рећи после свега?

Концентрациони логор Јасеновац и његове жртве још дуго неће бити откривене нити ће истина о њима бити доступна широј јавности. Проф. Др. Србољуб Живановић живи у Лондону, у Београд не долази често. И уместо да тај научник држи предавање о Јасеновцу у Сава Центру пред више хиљада људи, ми долазимо до поражавајуће чињенице да његово предавање у Београду слуша једва 200 људи.

Докле год будемо истину сакривали под тепих и научници од струке и заната попут Живановића гурани у страну, неће нама ни бити бољитка. Данас нам се уместо “Братства и јединства” подмећу нове идеје и идеологије помирења, сарадње у региону, мира и толеранције, европске будућности и сл.

 

 

"Поздрав" из данашње Хрватске
„Поздрав“ из данашње Хрватске

Ако ми нашу будућност градимо на ћутању и лажима тј. страху од истине, не верујем да ће нам наша будућност бити лепа и радосна. Напротив, мислим да ће нас Учитељица живота натерати на понављање историјских лекција на најгори могући начин, хтели ми то или не.

Приредила: Биљана Диковић
Извор: СРБСКИ ФБРЕПОРТЕР

Напиши коментар