Aнтисрпски фашизам се традиционално игнорише још од завршетка II светског рата

„Антифашисти“ нови ћирилички знак Културног центара Новог Сада представили као кукасти крст?!

Ако у Европи постоји фашизам, то је антисрпски фашизам. У 21. веку, Срби су једини Европљани који живе под реалном претњом етнички мотивисаних убистава и чија култура и идентитет су предмет сталне дефамације. Само у последњих годину дана, повратници на Косово и у Хрватску били су пребијани и убијани, на децу бацане бомбе, а снаге реда су бојевом муницијом пуцале на ненаоружане демонстранте. Његош, застава, химна, храм Христа Спаса, фреска Бели анђео, реч „Метохија“ и ћирилична слова – чим је нешто српско, било је извиждано, забрањено и запаљено.

Идући даље у прошлост, преко погрома 2004. и ’99, етничког чишћења ’95. и великог повратка ’91, увиђамо да се ради о изворном облику фашизма на овим просторима. У периоду ’41-’45, оно што су нацизам и Аушвиц били за свет, за наш део Европе били су усташтво и Јасеновац. Оба покрета називамо фашистима, не толико по њиховом италијанском савезнику колико по мржњи и насиљу против умишљених непријатеља, у ствари недужих жртава. Зато је сасвим разумљиво што су антифашисти и борци за људска права широм Европе толико посвећени одбрани Срба, њихове културе и права… Стани мало… али уопште није тако!

Велики борац против фантомског фашизма у загрљају „братаница“



Напротив, антисрпски фашизам се традиционално игнорише још од завршетка II светског рата. Након 70 година, у прилици смо да упоредимо две стратегије: ћутање о антисрбизму и говорење о антисемитизму. Ћутање је за резултат имало заборав жртава и некажњивост злочинаца, а говорење свест да се злочини не смеју поновити и успешан рад на остварењу тог циља. Понекад помислим, да којим случајем локални фашисти поред заборавних Срба и Рома нису убијали и памтише Јевреје, данас нико не би ни знао за Јасеновац. Ћутање је, уместо да избрише усташке злочине, довело до ратова деведесетих у којима су их све стране опонашале. Довело је, у случају Срба, до мешања починилаца и жртава Холокауста.

Али до највеће патологије ћутање је довело – није тешко претпоставити – код самих жртава. Потиснути антисрпски фашизам је у српском друштву осветнички избио на најнеочекиванијим местима. У првој Србији појавили су се они који су на ужас предака и срамоту потомака поновили део гнусних злочина у име српства. Друга Србија је изнедрила чудовишни спој антисрпског фашизма и српског антифашизма. Као што су усташе биле у стању да жигошу сваког Србина као непријатеља државе, ови „антифашисти“ су у стању да залепе етикету непријатеља цивилизације – фашисте – сваком ко негује српску културу. Актуелни напади на ћирилицу ујединили су српску левицу и хрватску екстремну десницу. Почело је нападима на Културни центар Новог Сада, чији нови ћирилички знак је представљен као кукасти крст. Наставило се тако што су се напади у Вуковару и Новом Саду подударали, често у дан. Када су поштоваоци Павелића и Готовине заказали велики протест против ћирилице непосредно пред обележавање Новосадске рације, позвао сам српске странке, декларативно антифашистичке, да се суздрже од напада. Није помогло, а ЛСВ је на свом скупу, док су владика и рабин држали помен жртвама, као по команди поновила дефамацију из Вуковара и повезала ћирилицу са силовањем.

Да ли је антисрпски фашизам мање опасан кад долази од Срба? Многи усташки кољачи су пореклом били Срби. Да ли је мање опасан кад долази од антифашиста? Стаљинове чистке су спровођене у име антифашизма. „Антифашисти“ о којима говорим, баш као и фашисти, већ јавно заступају насиље. Тако су у новосадском Скејт парку, једном од ретких места где се деци и младима промовише здрав живот, нацртали велики графит на којем један човек пребија другог палицом.

Ако слушамо учитељицу живота, наша лекција је болно јасна. Ћутање није лек на рану, већ уље на ватру. Оно нас је довело у тако дубоку кризу вредности да ни најосновније, попут људског живота, не важе једнако за све, да се и најјасније границе бришу, попут оне између фашизма и антифашизма. Пошто није осуђен ни кажњен, већ успешан у остваривању својих циљева, антисрпски фашизам је постао прихватљив. И то не само међу потомцима злочинаца, већ и у светској јавности, и што је најстрашније, међу потомцима жртава. Ревизионисти пишу нову историју и стварају нову културу, у којој је „за дом спремни“ прихватљив поздрав, а српска три прста су геноцидна. У којој су концерти извођача песме „Јасеновац и Градишка стара“ родољубиви, а „Марш на Дрину“ је фашистички. Најновији тренд на савременој друштвеној мрежи Твитер, „Мрзим Србију и њен народ“, обећава да нас након насилне прошлости чека забрињавајућа будућност.

Спој неспојивог: против фашизма, за педере, и успут оптужба Срба за Сребреницу?

Можда се питамо зашто свет ћути? Очи света су упрте у нас. Многи савезници су спремни да нас подрже, али нико није спреман да бије наше битке уместо нас. Ми морамо први осудити антисрпски фашизам, не обазирући се на лажне заставе, лоше навике и друге изговоре. Ако нисмо у стању да осудимо најгрубљи фашизам чије смо директне жртве, како ћемо осудити било који фашизам? Или, јеванђелским језиком: „Лицемере! Извади најпре брвно из ока свог, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свог.“ (Мт. 7:5).

Аутор: Др Андреј Фајгељ, директор Културног центра Новог Сада
Извор: Јадовно

Напиши коментар