Кад нема по коме, удри по Русима

Проблем је што држава Србија ниједном није отворено рекла да јој треба помоћ Русије у решавању проблема

Преговори између државе Србије и малигне творевине ушли су у ћорсокак. Терористи не одустају од признања, а делегација државе Србије сатерана у ћошак покушава да се искобеља и некако све среди без званичног признања. У Бриселу су одбили да ставе параф на Споразум, што је у националном, патриотском делу становништва дочекано са симпатијама и надом да су се коначно дозвали памети и не желе да зарад неког сумњивог европског сна распарчају земљу. Родила се нада да ће се сада мало више окренути Русији која је у неколико наврата показала спремност да у сваком смислу помогне Србији у решавању проблема.
Нада је трајала кратко. Вратили су се у Београд, састали још једном у згради Председништва и почели да нам сервирају другу причу. Понуђени споразум је и даље лош и погубан и понижење за државу АЛИ ако га не прихватимо прети нам свашта нешто. Одједном је боље да пљунемо сами на себе него да останемо без шарене лаже зване Европска унија.
Такав став додатно је осилио терористу Хашима Тачија, осуђеног на 10 година робије од стране српског судства, који је Београду поручио да је паметније да потпише споразум него да Приштина на силу спроведе одлуке уз помоћ САД и ЕУ јер на тај начин Србија ризикује рат. Та изјава је прошла без неких критика са било чије стране. Бар их ја нисам чула.

И док државни врх бави тиме који је најбољи начин да народу објасни да “пар стотина ‘иљада Срба и Косово и Метохија” и нису тако скупа улазница за Европску унију, са друге стране се води једна перфидна кампања. У тренутку кад је добар део народа све гласније почео да износи мишљење да Србија треба да одбаци европски сан, с обзиром на све веће уцене и условљавања, и да се окрене Русији и могућности повезивања са овом државом на свим нивоима, кренула је и пљувачина Руса.

Трудећи се да оправдају стару пословицу: “Тешко ономе кога Рус брани, а Кинез храни!” почели су да се објављују разни текстови у којима се сугерише да Руси, заправо, никад нису били пријатељи Србије и српског народа. На форумима се ломе копља између европејаца и националиста. Оно што је посебно упечатљиво, копља се ломе и између самих националиста. Једни сматрају да су Руси пријатељи који су увек помагали Србима, неки подсећају на распад СФРЈ и 1999. и милосрдне часове демократије кад Руси нису прстом мрднули, а има и оних који Русе гледају као бољшевике и тврде да нам комуњаре нису потребне. Више пута сам рекла, себе не сматрам русофилом, али као и увек имам свој став, своје мишљење о односу Русије према Србији. Оно што нико не може да оспори, ни највећи противници Руса и Русије, је чињеница да нам је руски народ увек био наклоњен, и за то има много доказа. Кад год је било тешко Руси су увек били међу првим који су прискакали у помоћ. И као добровољци кад се ратовало, увек су слали какву-такву хуманитарну помоћ, показивали да им је стало до тог малог православног народа на брдовитом Балкану. Ту никад није било проблема. Ту никад неће бити проблема. То се никад неће променити…

Оно што је, међутим, спорно је однос руководство Русије према држави Србији. Као и сваки државни врх и руски је готово увек гледало своје интересе у целој причи. На први поглед гледано, кад је одговарало подржали су Србију, кад није „окретали су главу“. Да та теза “не пије воду” потврђује пример руског цара Николаја Другог Романова.
Не само да је Русија прискочила Србији у помоћ кад су 1914. Аустроугарска и Немачка одлучиле да угрозе њену независност, већ је Николај Други тада ушао у рат који га је по мишљењу многих историчара коштао и земље и живота и породице. У Србију су из Русије стизали конвоји са оружјем, муницијом, официрима, војском… Након проласка кроз пакао албанских планина српска војска и део цивила, у катастрофално тешком стању, месецима су 1915. чекали да им помогну савезници, пре свих Француска и Енглеска. Пашић и регент Александар су писали писма, молили, без успеха. Дневно је на мочварном тлу Албаније умирало у просеку 300 Срба. Французи и Британци нису хтели да пошаљу лађе и евакуишу Србе којима је, на све муке, претило приближавање непријатељске војске. И онда се догодио онај историјски чин руског цара Николаја Другог Романова: ултиматум Француској и Енглеској у коме, парафразирамо, стоји да, ако не помогну Србима Русија ће напустити Савез, изаћи из рата и потписати сепаратни мир са Немачком. Тек након тога Французи су послали своје лађе. У међувремену на албанској обали умрло је више од 40.000 Срба.

Да, то је прошлост, у прошлости се не живи, али паметни из ње извлаче поуке. Како се може видети велики пријатељи Србије, Енглеска и Француска, којој смо испевали песму и подигли споменик на Калемегдану у знак захвалности за помоћ и пријатељство, су нам баш својевољно помогле кад смо биле у проблему. А традиционално смо УВЕК били уз њих. Савезници су нам много помагали и током оба светска рата тако што су, између осталог, бомбардовали Србију кад год им се указала прилика.
Немци су први пут бомбардовали Београд 6. априла. А онда су уследила још три бомбардовања: 7., 11. и 12. априла. После Београда бомбе су падале широм Србије, а међу првима су страдали Краљево, Ниш. Три године касније на Београд су пале и савезничке бомбе, а наши врли пријатељи, који нас и данас воле и желе нам добро, су српску престоницу гађали чак 11 пута. Прво је било на Ускрс. Сви памте да је на једној неексплодираној бомби писало “Срећан Ускрс”. Савезници су током рата бомбардовали територију тадашње Краљевине, али су им легитимне мете некако увек и искључиво биле у Србији. Кад се подвуче линија, готово да није било града у Србији који није осетио савезничке “топле поздраве”. То су ти савезници који нас данас у Бриселу условљавају признањем малигне творевине, за почетак, а после ко зна. Зашто стати на Косову и Метохији кад су ту Војводина, Рашка и многи други делови Србије који нам сада и не падају на памет?

У скоријој прошлости су распад СФРЈ и милосрдни часови демократије. Питање које се намеће је зашто Руси нису реаговали током ’90-тих када је почео распад СФРЈ и посебно кад је НАТО уводио демократију у Србију. Питање је апсолутно на месту, али једна ствар се заборавља, а то никако не сме: тих ’90-тих су се и они борили са својим Борисом. Јељцин је био председник Русије од 1991. до 1999. Многи сматрају да је свесно и систематски радио на уништавању земље. Није му било на крај памети да помаже некоме кад је имао свој план који је требало да испуни.
Оно што морамо признати да, иако Русија није помагала, и тих година добровољци су стизали у помоћ Србима на свим територијама на којима су били угрожени, опет је нека, минимална, али помоћ долазила Србима из Русије. И то не треба заборавити. Приче да су Руси наоружавали противнике Србије, а да нас нису наоружали, конкретно се најчешће спомиње S-300, и пију и не пију воду. Не може Рус да те наоружа ако онај који треба то да у твоје, име Србије, тражи вага да ли треба да узме или не, да ли ће неког увредити, наљутити или не.
Прича о S-300 је примењива и на тренутну политичку подршку Русије Србији. Вербално Руси дају подршку, шаљу хуманитарну помоћ, није баш да све гледају скрштених руку. И сам председник Путин је у више наврата опомињао Запад да не може да се према једној земљи понаша на један, а према другој на други начин. Да не могу увек за све да киње само један народ.

Проблем је што држава Србија ниједном није отворено рекла да јој треба помоћ Русије у решавању проблема. Да, они флертују са Русима, одговара им Јужни ток, одговарају им улагања, али они би најбоље обожавали кад би Руси само давали паре, а да онда они са ЕУ одлучују где ће те новце трошити. Руси бране српске националне интересе, чини се, много више него што би то требало да раде. Бар кад се погледа како се наши политичари понашају. Замерке да Руси нису довољно јасни, гласни, одлучни, отресити јер нису интервенисали при погромима на Косову и Метохији не стоје. Русија не може да интервенише на своју руку. Косово и Метохија су Србија и само наша држава може да их позовое у помоћ, све друго је мешање у унутрашње ствари једне државе. Њихов самоиницијативни долазак на Косово и Метохију би могао да се гледа као инвазија.

И оно што је суштина, а што многи и европејци и националисти и свио остали заборављају: не можемо очекивати да нас неко брани, да нас неко воли више од нас самих. Поруке које Београд шаље су јасне: желимо у ЕУ, волимо ЕУ! Толико су упорни у самоуништењу државе зарад имагинарног датума, да нас упорно гурају негде где нас не желе. С друге стране, јасно стављају до знања да неће тамо где негде по логици ствари припадамо, где смо добродошли. У таквој ситуацији и логично је да Русија не реагује.
Не могу Руси да буду већи Срби од нас.

Извор: Ивин Свет

Напиши коментар