Миром и духом бране манастир Високи Дечани

Манастирски комплекс у близини Дечана италијански припадници Кфора

У Високим Дечанима, упркос сталним претњама, монаштво покушава да води нормалан живот. На својатања одговарају да поседују богатију документацију него што је Албанци имају у читавој средњовековној историји…

Отворена манастирска капија као да не одаје стрепњу монаха од Албанаца који последњих месеци опседају Високе Дечане, незадовољни судском одлуком којом се потврђује власништво манастиру над око 23 хектара имања.

На контролном пункту италијански војници Кфора узимају документа, а отац Петар, један од дечанских монаха, дочекује посетиоце и спроводи их у унутрашњост манастира, чини се, блиставијег него икада раније.

Недавно су завршени конзервација и чишћење фасаде, камених зидова, симсова, врата и прозора, скулптура. Радове су у оквиру Унесковог програма обнове обавили италијански стручњаци. Рестауратори из Београда урадили су конзервацију и чишћење фресака и икона на јужном зиду цркве – објашњава отац Петар. Жали што мало верника може да види Дечане како блистају, јер су последњих месец дана, од протеста Албанаца у центру варошице, посете још ређе. Долазе углавном представници међународне заједнице, странци, али и Албанци….

Најчешће долазе албански гастарбајтери који су еманципованији, али и млади парови… Болесници овде траже исцељење над моштима светог краља Стефана Дечанског, родитељи доводе децу да им се очита молитва – прича отац Петар. Зато му је, каже, мржња коју Албанци из окружења испољавају према њима и светињи, несхватљива. Врата манастира су, каже он, за све добронамерне људе широм отворена.

И заиста, гостопримство на које посетиоци наилазе тешко може указати на околности и окружење у којима Дечани опстају. Конаци, манастирска кухиња, економија унутар манастирског зида… све функционише беспрекорно. Али, брину. Није лако слушати и гледати албанско својатања Дечана, а притом имати документацију о манастирском поседу и становништву, богатију него што је Албанци на свом језику имају у читавој средњовековној историји.

У економском делу манастира монаси чувају 30 крава, 200 коза и оваца и више од педесет кошница пчела… Из сопственог воћњака направили су 1.500 литара јабуковог сока којим служе посетиоце. У Дечанској виници у Великој Хочи произведено је око 40.000 литара чувеног дечанског вина, које се може купити у манастирској продавници, као и манастирски качкаваљ, сир, кајмак и посебно тражени кестенов мед….

Поседујемо оснивачку повељу из средњег века са 13.000 топонима и имена људи, односно представника домаћинстава са дечанског поседа, који се тада простирао од Пећи до реке Валбоне на северу Албаније и од севера Црне Горе до Дрима. Села на дечанском поседу била су дужна да дају део прихода манастиру и зато је направљен попис 1330. године, када је и издата повеља – причају монаси и објашњавају да постоје још две верзије повеље које је издао цар Душан. Из повеља се види да је на подручју Метохије, тада, живело 90 одсто словенског становништва. Свега три насеља била су настањена Албанцима. Два на северу Албаније и једно у Зети. И по турском попису из петнаестог века, на овом подручју живео је, објашњавају, мали број Албанаца, који су у 19. веку постали бројнији, а почетком 20. века је и отпочело протеривање Срба са овог подручја.

Посетиоцима предочавају ове чињенице, јер Срба у Дечанима више нема. Манастир чувају италијански припадници Кфора, али и заштитни зид чија изградња још увек није заршена.

Радови на задњем делу зида обустављени су због спора око земљишта, али се увелико ради на уређењу Призренског конака, који је више пута рушен и обнављан. По завршетку радова на конаку, наставиће са радом радионица за дуборез.

Монаси знају да се Дечани само нормалним животом бране. Зато раде и живе, кажу, као да су у Шумадији.

Извор: Вечерње Новости

Напиши коментар