Оно о чему је Тито говорио са политичким представницима Косова ’68.године остало је непознато

Јосип Броз Тито као припадник вражје дивизије у нападу на Србију
Јосип Броз Тито као припадник вражје дивизије у нападу на Србију

Из сефова Народне банке Србије, на светлост дана изнесени су делови наслеђа бившег југословенског лидера, маршала Тита, који је умро пре 33 године. Ипак, много важнији делови грађе и сведочанства о прохујалој епохи- документи, стенограми, и даље су доступни само одређеним истржаивачима и то не у пуном обиму.

Јавља се одређени осећај да је после смрти Тита, готово све што је имало везе са њим, постало табу.

Тајне почињу, рекло би се, још од првог плача новорођеног Јосипа, давне 1892, у породици Хрвата и Словенке:

Сама чињеница да су траке остале на једном месту (у такозваном Меморијалном центру Јосипа Броза Тита), а да је писана архивска заоставштина на другом (у Титовом архиву), говори о томе да не само да постоји могућности, већ и потреба да се и даље о томе спекулише, да се то и даље крије од истраживача, научне и стручне јавности. Данас рецимо, ево, не може се ни фотокопирати, није доступан препис родног листа- човека који је умро пре 30 година, а помиње се 16 могућих датума рођења! Која је то тајна, о чему се ту ради? У сваком случају, доступ том родном листу био би веродостојнији од нагађања.

У чему је важност аудио записа? Они би можда могли да прикажу многе политичке одлуке Тита, које су утицале на судбину Југославије, а потом и Србије, у сасвим другом светлу. О једном таквом догађају који се одиграо 1966.године говори Перо Симић:

Спаљени конак Пећке Патријашије (16. марта 1981.)

Тито је требало да прими политичку делегацију Косова и Метохије 1966.године. Било је предвиђено да тај пријем буде у Београду. Одређен је и датум и сат: 23.јун у 11 часова. Онда је неколико сати пред тај пријем неко одлучио да се иде на Брионе, да разговору не присуствује председник ЦК СК Србије, јер се комунистичка организација Косова формално налазила у саставу СК Србије. Записник, наводно, према једној реченици, која стоји у белешци о том разговору, није вођен, а након те реченице стоји узвичник. Трагом те чињенице, јер ми је узвичник био сигнал да можда нешто није било у реду, тражио сам фотографије. Нашао сам 5 или 6 фотографија са тог сусрета и на једној од њих сам видео микрофон између Тита и делегације косовских комуниста.

Да је разговор сниман, то сам као претпоставку изнео у Титовом архиву. На то су они рекли да је за време бомбардовања 1999. године био оштећен архив, па да се не зна у каквом је стању трака. Додали су да она вероватно постоји, али да је постоји могућност да је оштећена. Тај је одговор мени дат 2006.године. Иста је ситуација и данас 2013.године . Разговор није скинут са траке, а трака постоји. Све провере које сам вршио у војним и другим службама које би требало да знају шта је све погођено током бомбардовања, кажу да архив у том смислу апсолутно није оштећен.

И до данас је, то, о чему је Тито говорио са политичким представницима Косова, остало заправо непознато?

Сепаратистички покрет после тога, после тог догађаја 1966.године је раширио крила на КиМ. Већ ’68.године из имена покрајине нестаје Метохија, због српске етимологије речи метох, што значи црквено имање. До тада су се Албанци званично звали Шиптари, од тада постају Албанци. Две године после тога имамо прве сепаратистичке демонстрације на КиМ, где се у паролама, јавно поставља захтев за отцепљењем Косова и његовом присаједињењу Албанији.

О тим демонстрацијама служба државне безбедности, тајна полиција прикупила је на време све податке и саопштила руководству КиМ. На то им је речено да то није брига службе безбедности, јер руководство КиМ за то одговара. Руководство је отишло у Јајце, на прославу 25 година АВНОЈ-а. Демонстрације су избиле. Тито је одржао конференцију за штампу у Јајцу и рекао да тога има свуда и да ту не би требало претеривати. Тиме је дао својеврсну амнестију и минимизирао је тај догађај. Тај је догађај био прва демострација захтева за разбијањем Југославије. А он га је свео на комунални градски инцидент.

1968. године делегација КиМ код њега тражи да се убудуће покрајина званично зове Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово. Руководство Србије ставља сумњу на политичке мотиве тог захтева, а Тито одговара да то „још није захтев за самосталношћу“. Деценију касније, 1977. године, 3 године пред своју смрт, водећим људима, шефовима Савеза Комуниста Србије, Војводине и Косова, каже да у области народне одбране, покрајине би требало да имају иста права као и републике. То уопште није била уставна дефиниција позиција покрајина, али Тито је ишао испред тога.

Дакле, можемо само нагађати који су мотиви и утолико јесте важно да се његов архив отвори до краја. Да се све што је снимљено на тракама „скине“ на папир у аутентичној форми, а не као што сам нашао неке документе врло важне у Титовом архиву, где се сваки пасус завршава са три тачке. То значи да су оне чињенице, које би могле да компромитују Титову слику у јавности, скривене од очију његових наследника.

„Поигравање“ југословенских комуниста са спаратистима је почело много пре горе поменутих дешавања- примећује историчар Перо Симић:

Србин претучен од милиције, која кордоном спречава масовну сеобу Срба из Батуса, Клине и Косова Поља (20. јуна 1986).

Још 1928. године КП Југославије је на свом 4. Конгресу одржаном у Дрездену усвојила документ у коме се каже да би Југославију, као творевину из Версаја требало разбити на посебне државе – Хрватску, Словенију, Македонију, помиње се и стварање независне и уједињене Албаније. 1934.године комунисти први пут заузимају став да право на отцепљење од Југославије имају чак и две националне мањине, што је јединствен пример у целокупној историји комунистичког покрета у свету. Ради се о две националне мањине које се налазе на територији Србије, јер је Србија синоним те Југославије која је стврена на српској крви у Првом светском рату. Ту идеологију КП Југославије претвара у сарадњу са сепаратистичким покретима и свим другим чиниоцима у Југославији пре Другог светског рата који могу допринети остварењу основног циља- разбијања Југославије. А све се то чини да би се комунисти у одређеним деловима Југославије лакше изборили за преузимање власти на револуционаран начин, јер целовита Југославија је јака држава која се боље и лакше може одбранити од свих покушаја њене дестабилизације. Дакле, линија кокетирања КПЈ са сепаратистичким покретима у Југославији може се пратити скоро од њеног оснивања, тј од полемике вође КПЈ Симе Марковића са Јосифом Висарионовичем Стаљином 1925.године па све до распада Југославије.

А можда Тита није ни било? У јесен 1913.године он је био регрутован од стране аустро-угарске војске, у пролеће 1915. био је рањен. Постоји теорија да је заправо Јосип Броз погинуо у вихору Првог светског рата, а, да је „следећи“ Тито, био специјално послат Југославији од стране Коминтерне…..

Тито као војник аустроугарске у нападу на Србију

Нисам склон тим теоријама да је Тито нови цар Шћепан Мали, или да је прави Јоспи Броз погинуо у Русији 1915.године. Све те спекулације почивају на два аустријска документа где су Титово име и презиме унели као свој ратни губитак. Свака држава, током одређеног времена нема везу са својим војником, официром или подофициром, сматра га својим ратним губитком, не располаже са њим. Тито је био рањен, повукли су га у Совјетски Савез, па је био на острву Свижјаск на Волги у једном манастиру 13 месеци. На основу тога се заснива теза да је онај погинуо, а да је нови подметнут.

Друго, мислим да би КГБ, као једна од најмоћнијих тајних служби 20.века, апсолутно морала знати за тај податак и да би га искористила. Односно, да је Тито био подметнут, Стаљин би то употребио против њега у обрачуну 1948.-49.године.

Пре верујем да нашој мегаломанији не одговара то да је човек тако скромног образовања и врло скромног социјалног порекла остварио једну такву изузетну улогу у историји 20.века, а и да нас је у много чему превео жедне преко воде. Али то је већ наш проблем.

Ауторка: Јована Вукотић
Извор: Глас Русије

  • 1
    Share

Напиши коментар