Чекајући 50. минут – НЛО искуства пилота ЈНА

Звонко Јурјевић, у време збивања командир 172. бригаде на аеродрому Титоград (данас Подгорица)

Чим би се авиони нашег (тадашњег) Ратног ваздухопловства подигли са земље, као најпрецизнији сат појавио би се непознати светлећи објекат, непојамне брзине коју је могао толико да смањи да се очевицима чинило да виси залепљен о небески свод, као да зачикава својим белољубичастим осмехом. Ово је озбиљна прича из прве, озбиљне, руке…

Сведочење о појави непознатих летећих објеката (НЛО) изнад наших глава никад досад није саопштено с тако високог места. О томе је недавно, у првом лицу, говорио генерал авијације, човек који је на небу имао блиске сусрете прве врсте. Те његове тврдње, као рецезент драгоцене монографије „172. авијацијски пук” групе аутора коју је предводио генерал у пензији пилот Ђуро Ступар (и сам сведок појављивања непознате летелице), у издању новосадског „Прометеја”, потписао је такође генерал авијације. Први је Звонко Јурјевић, у време збивања командир 172. бригаде на аеродрому Титоград (данас Подгорица), други је Благоје Граховац. Обојица поодавно у пензији.

Догађај, заправо неколико њих у низу, збио се над јужним делом Црне Горе, одмах после новогодишњих празника 1975. године. Како је то онда било данас сведочи Звонко Јурјевић:

Приликом извођења обуке ноћног летења стално се појављивао НЛО. Објекат је изгледао као светлећа кугла која се кретала и мењала спектар боја од беле до љубичасте. На небу се оцртавао као светлеће тело, изразито веће од најсветлије звезде. Виђан је само током ноћних летова, при ведром или облачном времену, тако да је био једино светлеће тело на небу осим авиона. Свакодневним праћењем уочено је да је долазио „ниоткуда”, приближно 50 минута после узлетања првог авиона на ноћно летење. Одједном би се појавио као блештава летећа кугла у рејону Никшић–Херцег Нови, на курсу 130–150 степени. Уочене брзине објекта су у већини случајева биле веће од брзине авиона у ваздуху („галеб Н-60” и „јастреб Ј-21”), значи око 600 км/х. Кретао се и знатно већом али и мањом брзином, па је понекад изгледало као да се не креће, већ само стоји на небу…”.

У строгој тајности

Радарска станица на Превлаци ретко је на радару хватала обрис мистериозне летелице, прича даље пензионисани генерал-мајор у поменутој монографији, у већини случајева није га имала на свом екрану. Појаву НЛО све посаде у ваздуху су готово истовремено уочавале и контролу лета обавештавале о његовом положају и правцу кретања. Дешавало се да се у ваздуху нађе и по 12 авиона „галеб Н-60” и да га свих 24 пилота запазе. НЛО би лебдео у ваздуху приближно десет минута, а потом нестајао тако што би једноставно угасио светла, па није могло да се уочи у ком правцу се изгубио. Подразумева се да су, по правилима службе, сви писали извештаје, од пилота преко контролора летења до старешина на стајанкама, и то прослеђивали надређеним. Било је и додатних саслушавања, али је све остајало без одговора команде с приметном дозом неповерења. А пошто су на обуци били и страни пилоти, помислило се и на шпијунирање, односно да се некоме негде дојављују активности на аеродрому и време полетања авиона. Прекопан је сваки ћошак аеродрома и ништа сумњиво није нађено.

Онда је обављено и проверавање одакле би објекат могао да, летећи различитим брзинама, за 50 минута стигне на небо о чијој безбедности су бринули. Све је остало на претпоставкама, а онда је командир Јурјевић решио да ствар узме у своје руке. У суботу касно по подне позвао је у свој стан тројицу пилота и командира ВТЦ (Војнотехничког центра) коме је рекао да обезбеди минималан број техничара за опслуживање четири авиона „Ј-21 јастреб”. Хтео је да види шта ће се догодити уколико за викенд, кад нема планираних летова, авиони изненада полете.

Када смо те вечери сви стигли на аеродром, објаснио сам свој план и наредио да без икакве најаве и радио-везе полете два авиона. Полетели су истовремено, један у зону Никшић, други у зону Цетиње. Оба да круже на висини од 3000 метара. После 40 минута Ђуро Ступар, који је летео изнад Цетиња, и Ђорђе Станковић над Никшићем позвани су да се врате а истог тренутка узлетела су друга два авиона…”.

Неуспела варка

Према Цетињу је кренуо командир Звонко Јурјевић а ка Никшићу поручник Милан Мачек, док су се претходници враћали на аеродром. И само што се Јурјевић попео на 3000 метара и тачно 50 минута након полетања прва два авиона, изненада се у рејону Будве појавио НЛО у виду блештаве светлеће лопте. Јурјевић је истог тренутка, први пут успостављеном радио-везом, чуо пилота Мачека који га узбуђеним гласом пита да ли га је видео. Одговорио му је потврдно и наредио да остане у зони и осматра. Њему самом чинило се да види светлећу лопту која спектар боја мења од беле до наранџасте али да не мења јачину светлости. Био је на курсу 310 и осећао да се и објекат тако креће. Чинило му се да је растојање од НЛО десетак километара и да је на нешто мањој висини. Како му је био тачно преко левог крила, дао је гас „95 одсто” и оштро окренуо према њему.

Спустио сам се на 2500 метара и после минут, при брзини од 600 километара на сат, вратио се на курс 310 при чему ми је објекат био испред ветробрана. Нагло сам скинуо гас на минималну снагу, извукао ваздушне кочнице и смањио брзину на 300 километара. Чинило ми се да се растојање од објекта не мења. Позвао сам радарску станицу на Превлаци и оператор је потврдио мој радарски контакт, али испред мене ништа није видео…

Паника над Београдом

Пре више двадесетак година, за текст објављен у нашим новинама 23. новембра 1990, потписнику ових редова сведочио је Ратомир Вучковић, дугогодишњи контролор летења. И он је о непознатим летећим објектима говорио тек по одласку у пензију. Навео је неколико случајева а ми овде преносимо онај који се збио 1975. године.
Ноћ је била без месечине, али видљивост изузетна, до 200 километара. На торњу Обласне контроле у Београду није било много посла. Ретки авиони надлетали су на великим висинама, контролори су углавном чаврљали с посадама тамо горе. На видику је била још једна сасвим мирна ноћ. Закратко.

Глас пилота ‘боинга 747’ пакистанске авио-компаније – који је летео из Мале Азије према аеродрому ‘Кенеди’ у Њујорку – у почетку је био миран. Питао је контролоре да ли је над Београдом пуштен неки велики балон. Над самом вароши, јављао је, види огромну лопту необичне светлости. Провером у Хидрометеоролошком заводу контролори су оповргли такву могућност. Из ‘боинга 747’ поново је стигао глас да је кугла ту, поред њих, да је необично велика и да су збуњени њеним присуством.
Из контроле су ‘Јатов’ авион на линији према Скопљу, кад је већ био изнад Ваљева, вратили да провери јер на радару није било никаквог одраза. Наш човек, искусан пилот, потврдио је речи пакистанског колеге – и он види необичну и велику лопту. Ни радар са Батајнице, војног аеродрома, ништа није имао на свом екрану. У истом тренутку аеродрому ‘Сурчин’ приближавао је ‘Луфтханзин’ теретни авион. Из контроле су и њега замолили да провери пријаву у постојању необичне лопте тамо где јој није место. Из немачке летелице јављено је да ништа не виде. Онда је, сасвим неочекивано, до контроле летења допро крик:
Шта је ово… чудо… Некаква огромна светлећа лопта… – на вези је и даље био ‘Луфтханзин’ авион.
У истом тренутку из Батајнице је јављено да су приметили непознати летећи објекат. Налик је огромној лоптастој муњи, само је чудно тамноцрвене до зелене боје. Мањи авион узлетео је да у блиском сусрету утврди о чему је реч. Пилот је убрзо известио контролу да му се учинило да је ударио у неку невидљиву мембрану која га је на чудесан начин скренула с путање. Кад се окренуо да види шта је то, лопта се муњевито – слично каквом небеском лифту – уздигла и за две-три секунде нетрагом изгубила.
Сутрадан ујутро начелник Обласне контроле летења саветовао је ноћну смену на ‘Сурчину’ да оно што су видели заправо нису видели, бар не најбоље…”

Када је Звонко Јурјевић стигао изнад полуострва Превлака, упалио је рефлектор у носу авиона и оператор на радару потврдио је да га види и сопственим очима. Узбуђен, додао је да испред њега на већем одстојању види и јако светло које се креће истом путањом. Пилот је повећао брзину на 450 километара и нашао се изнад Дубровника али није успео да смањи раздаљину од НЛО. Ту је непознати летећи објекат нагло убрзао, кренуо у пењући заокрет према отвореном мору и нестао из видокруга.
Добро је да ја њега гањам, а не могу да га стигнем, јер шта би било да се окрене и почне он мене да гања а не могу да му побегнем…”, сведочи Јурјевић о томе шта му је у тим тренуцима пролазило кроз главу.

Узалудна потера

По слетању, пилот Милан Мачек који је покривао зону Никшића рекао је да је визуелно стално пратио НЛО, а видели су га и људи са стајанке док је био изнад Будве. Командир 172. бригаде одмах је написао извештај и проследио га команди РВ и ПВО у Београду, предлажући да из Батајнице у Титоград пошаљу два „мига 21” и ставе му их на располагање.
Два дана касније у Титоград је, авионом „Јата”, стигао и инжењер Миливој Југин, кога је послала команда РВ и ПВО. У канцеларији командира окупљена је стручна група на челу са Југином. Јурјевић је присутне упознао са дотадашњим догађајима око појаве непознате летелице и предложио им план за следећу ноћ. Према њему, том плану, договорено је да са питомцима изведу нормалну летачку обуку и да се, у тренутку кад се појави НЛО, на његов, Јурјевићев, знак сви авиони спусте на висину од 500 метара и најкраћим путем крену у слетање. Истог тренутка полетела би два „мига 21” и пошла на пресретање. По плану обуке, требало је да се увежбава групно летење у паровима на маршрути Биоче–Никшић–Херцег Нови–Петровац–Тузи–Биоче, уз промену улога вођа-пратилац, па још један круг. Летело би се на висини од 2500 метара, са шест парова у ланцу. Парови су полетали по плану и распоредили се на различитим местима дуж договорене путање. После 50 минута, у тренутку кад се први пар припремао за слетање, НЛО се појавио у средини простора оивиченог наведеном маршрутом.

Мало лево, мало десно

Недавно је новинару „Руске речи” Василиј Јерјоменко, резервни генерал-мајор Федералне службе безбедности и члан Академије безбедоносних проблема, одбране и правног поретка, почетком осамдесетих година века за нама, у служби КГБ-а (Комитета државне безбедности) задужен за ратно ваздухопловство СССР-а и производњу авионске технике, поверио да су у то време Ракетне јединице чак имале наредбу како да се понашају у случају појаве НЛО. Главни задатак је био да својим дејствима не изазивају одговор друге стране. Почетком осамдесетих донета је одлука да се на војном полигону у Астрахањској области изврши оглед дозивања НЛО. Јерјоменко данас то овако објашњава:
Може да се каже да смо тим огледом научили како да дозовемо НЛО. Било је потребно нагло повећање броја летова ратне авијације и интензивније кретање технике. У таквим приликама постојала је готово стопостотна вероватноћа да ће се појавити непознати летећи објекти, углавном у облику светлећих лопти…

Појединци су чак покушавали да успоставе везу са њима, и то овако: на земљи би неко почео да даје сигнале рукама, то јест махао би двапут удесно и двапут улево. Лопта на небу је на то реаговала и померала се два пута удесно и два пута улево. Нисмо то умели себи да објаснимо…”.
Иначе, став совјетских званичника према НЛО променио се 1978. године, када су у граду Петрозаводску стотине, можда и хиљаде, људи неколико сати посматрале необичан светлећи објекат на небу. Градске службе биле су затрпане писмима и телефонским позивима уплашених грађана. Чак су из суседних земаља стизале молбе совјетском руководству да објасни какву тајну вежбу изводи Совјетски Савез. Тада се писмом влади јавио и академик Александров, отац совјетских нуклеарних електрана. Писао је да би даље ниподаштавање ове приче било сасвим погрешно и да је неопходно створити посебне програме за проучавање таквих појава. Из тог „шињела” изгледа да су изишли Јерјоменко и дружина…

За јавност данас генерал-мајор Звонко Јурјевић овако описује шта се тог јануара 1975. године даље збивало:

Све посаде су га виделе и дојавиле нам. НЛО се појавио негде између Цетиња и Даниловграда, и то на истој висини као и авиони који су се спремали на слетање, као да ће и он на слетање. Радио-везом послао сам уговорени сигнал: авиони иду на слетање а два „мига” у ваздух. Када је НЛО кренуо у правцу Превлаке, посаде „мига” одмах су га откриле, додале гас и највећом могућом брзином кренуле за њим. Већ су стигли и до отвореног мора али размак је увек био исти. Пилоти додају и допунско сагоревање, али не смањују одстојање. Радарска станица на Превлаци види наше авионе, али и НЛО, коме бележи брзину од 1700 километара на сат. А онда радар напрасно очитава НЛО иза авиона, како лети брзином од 80 километара на сат…”.

Не видим што видим

Уз помоћ радио-везе командир 172. бригаде закључио је да су пилоти видно збуњени и узбуђени и наредио им је да прекину лет. НЛО је нетрагом нестао а инжењер Миливој Југин, вођа стручног тима, вртећи главом у неверици, рекао је да не постоји овоземаљска летелица која има такав распон брзина и да то може да изведе за тако кратко време. Закључак је био да ништа с поуздањем не могу да закључе. Извештај послат команди РВ и ПВО остао је без одговора. Кренуле су и приче-пошалице да ли то они тамо у Титограду гањају вештице, али је већа невоља била што се код питомаца нагомилао тешко прикриван страх. Како на небо кад тамо горе вреба неко много бржи, спремнији и, што је најгоре, потпуно непознат. Немоћан да (материјално) документује оно што се збивало на небу о чијој безбедности је био задужен да брине и, на основу петнаестодневног искуства, утврдивши да им од непознатих летећих објеката, бар за сада, не прети опасност, Звонко Јурјевић је пилотима наредио да се до даљег не осврћу на појаву „летећих мистерија”, али да га о тим сусретима ипак обавештавају.

Уследио је догађај који је означио и крај командирове бриге посебне врсте. Наиме, прво ноћно летење које је уследило након акције пара „мигова” почело је уобичајено време, 50 минута након узлетања првог авиона, у области изнад Чева поново се појавио НЛО, са све већ виђеним особинама, од необичних промена боје до невероватних брзина. Као да је и овога пута зачикивао. Сви који су били на стајанци авиона су га угледали и његову појаву гласно коментарисали.

Данас генерал-мајор у пензији, својевремено и командант Ратног ваздухопловства и Противваздушне одбране СФРЈ, у недавној исповести за монографију о 172. авијацијском пуку, овако је то описао:

Гледао сам га, иако сам се понашао као незаинтересован. НЛО се кретао према аеродрому, а уочиле су га и посаде авиона у ваздуху. Пилотима на стајанци сам тврдио да ништа не видим, док ми командир ескадриле није пришао и рекао да НЛО види 100 људи на стајанци. Одговорио сам гласно да ништа не видим, јер нећу да видим, и да се престане са коментарима. А НЛО је по доласку изнад аеродрома угасио светла и нестао…”.

Извор: Политикин Забавник

Напиши коментар