Сарадници окупатора

Само читање медија који служе квислиншком култу значи саучествовање у сопственој менталној окупацији

Зашто људи свеједно верују медијима, чак и кад ови безочно лажу? Пре месец-два сам на једном блогу наишао на занимљиво објашњење.

Наиме, писац Мајкл Крајтон (Michael Crichton) је пре десетак година описао феномен који је назвао „Гелман амнезијом“ (Gell-Mann Amnesia), по једном свом познанику, физичару Мареју Гелману. Гелман би се нервирао када би у новинама прочитао неки текст о физици из којег се јасно видело да новинар нема појма о основним чињеницама. Чак штавише, да је толико помешао узроке и последице, да би текст могао да се опише као „мокре улице одговорне за кишу“. Али онда, вели Крајтон, Гелман на следећој страници крене да чита текст о домаћој или међународној политици као да је све ту написано истина. Нема везе што је управо констатовао неспособност и бесловесност новинара који је писао о физици.

Како му не падне на памет да би новинар који пише о политици исто тако могао да лупета глупости? Селективна амнезија, јер се ради о теми у коју се он не разуме, па је једноставније претпоставити да новинар зна шта ради.

Новинари скоро свих западних медија лагали су што мање што више о ратовима деведесетих, наставили да лажу о свему потом, знамо да лажу, а опет неки некритички прихватају њихове извештаје о другим темама, од рата у Сирији до естрадних трачева.

Ово иде дотле да има родољубивих Срба, истински добронамерних, који на Фејсбук или Твитер поставе спону на текст са Б92, Blic-а, Danas-а, итд. Па се онда згражавају над страхотом о којој се у тексту хистерише, али не пада им на памет да се упитају је ли текст има икакве везе са чињеницама; а ако има, до које мере је спинован; и да ли је управо то хистерисање жељена реакција која се хтела постићи спином.

Селективна амнезија, одсуство самосвести, бирајте.

Поверује се у причу како „Том Хенкс брани српско Косово“, иако се она провлачи по медијима који свакодневно славе што власт у Србији не брани српско Косово, па још говоре о „премијеру Косова“ и „председници Косова“ (без наводника) и објављују карте Србије без окупиране покрајине као нешто сасвим нормално. Или се прича о неком „престижном признању“ за „премијера“ Тачија, мада две минуте на Гуглу откривају о чему је реч. Или се не примећује да „српске“ новине тек преписују империјални спин – као у случају хистерије око „Марша на Дрину“, коју успут нису изазвали „Бошњаци“ (тј. заједница који се тим именом назива), већ шака јада која се кити именом „Бошњачки конгрес“. Али ко ће да провери све те детаље…

Само читање медија који служе квислиншком култу значи саучествовање у сопственој менталној окупацији. Прихватање погледа на Србију и Србе кроз њихово искривљено, оцрњено сочиво. Губљење расправе пре него што она уопште и почне. А некритичко цитирање, или чак превођење, њихових садржаја је већ чин активне сарадње са непријатељем.

Има једна изрека, која се приписује америчком председнику Линколну, да можете варати неке људе све време, све људе неко време, али не и све људе све време. Само што је Линколн врло добро знао улогу медија, па је похапсио све уреднике новина који нису стопостотно подржавали његову диктатуру и гушење „побуне“. Па је после победе у рату и погибије у атентату проглашен „спасиоцем нације“ и добио огромни пагански храм у срцу Вашингтона. А да је имао Блиц, Данас, Курир, Б92, РТС, где би му тек онда био крај!

Феномен „Гелман амнезије“ објашњава како је могуће да се довољно много иначе нормалних, добронамерних, честитих људи довољно дуго вара.

Све док родољубиви Срби не схвате да су медији који их свакодневно трују пандан „информационим“ плакатима Крајскоманде из 1942, па да се тако према њима треба и понашати, остаће несвесни сарадници окупатора, саучесници у сопственом поробљавању.

Извор: Сиви Соко

Напиши коментар