Србија пре Немањића, 2. део: Кнез Мутимир (851 — 891)

Након смрти кнеза Властимира, највероватније 851. године, власт преузимају његови синови Мутимир, Стројимир и Гојник. Мутимиру је као најстаријем припала врховне власт и централна област, док су млађа браћа управљала засебним областима као удеони кнезови.

Своју активност на покрштавању Срба Василије I није усмерио само према Неретвљанској области, већ према целој Србији. Примање хришћанства од стране владарске породице у Србији можемо сместити између 867, када је Василије I ступио на престо, и 870 пошто Јиричек рођења прва два српска принца са хришћанским именима, најмлађег Мутимировог сина Стефана и Гојниковог сина Петра који су према подацима били вршњаци,смешта између 870 и 874. У прилог овоме могао би да иде документ из 872. у ком папа позива извесног словенског кнеза Мутимира да се потчини панонско-сремској црквеној области чији је центар био недалеко од данашње Сремске Митровице због чега у овом Мутимиру многи виде Властимировог сина.

На чело Бугарске 880. долази Борис који креће на Србију желећи да освети пораз свог оца. Властимирови синови спремно су дочекали војску из Бугарске и нанели јој још тежи пораз у односу на онај који се десио три деценије раније. Овом приликом заробљен је Борисов син Владимир са свим војсковођама које су из сукоба са Србима успели да изнесу живу главу на раменима. После овако тешког пораза Бугарска је била приморана да склопи мир и закључено је пријатељство услед чега су размењени поклони. Остало је забележено да су заробљеници „молили“ Србе да их отпрате до границе, до Расе, остаје нам нејасно због чега али је могуће да су се осећали сигурније да пролазе кроз Србију под пратњом српске војске него сами, где су размењени поклони у име пријатељства. Познат нам је садржај Мутимировог поклона Борису, који се састојао од два роба, два сокола, два хрта и деведесет кожа, али не и Борисовог Мутимиру на чему су неки историчари из Бугарске темељили своју неодрживу тезу о потчињености Србије Бугарској у то доба.

Непосредно након склапања мира са Бугарском, дошло је, до сукоба међу браћом, око власти, из кога је Мутимир изашао као победник. Млађу браћу је заробио и послао бугарском владару на чување, док је код себе задржао Гојниковог сина Петра, који је тада још увек био дете.

Српска делегација у посети цару Василију I

Порфирогенит, као разлоге сукоба, наводи Мутимирову жељу да има целокупну власт за себе. Модерни историчари се, углавном, нису бавили дубљим разлозима овог сукоба, већ су само преносили цареве податке. Живковић међутим, сматра да разлог који Порфирогенит наводи није тачан, пошто су се увек удеони кнезови бунили и покушавали да се домогну власти (Деса (1153 — 1155, 1162 — 1165), Немања ((1166)1168 — 1196)), а никад то није чинио врховни владар. Он овај сукоб тумачи као сукоб византијског и бугарског утицаја у Србији, попут оног који ће уследити након свргавања Петра Гојниковића 917. године. По њему је Мутимир мировним уговором признавао врховну власт бугарског хана, уместо византијског цара као до тада. Ова промена је негативно дочекана у Цариграду, тако да је Византија покушала да преко његове млађе браће изврши промену државне политике у Србији.

Задржавање Петра у Србији је сигурно имало за циљ да осигура Мутимира од евентуалних нових напада Стројимира и Гојника. Чињеница да крај себе није задржао Стројимировог сина Клонимира, може се тумачити само чињеницом да он тада још увек није био рођен, већ да се родио у Бугарској. Њега је касније Борис Михајло оженио једном бугарском принцезом, са којом је он добио сина Часлава (933—око 960).

Борис Михајло 864. године прихвата хришћанство из Византије, а већ 866. године Византија у потпуности контролише унутрашње прилике у Бугарској, која од тог доба не представља опасност ни по кога на Балканском полуострву, како по Византију, тако и по Србију. Опадање бугарске моћи и успон Византије, довели су тога да Мутимир призна њену врховну власт, можда још 864. године, а најкасније 867. године, током које византијски цар Василије I са флотом долази у Јадран.

Вероватно је у вези са тим новим односом, једно византијско посланство упућено Србима око 870. године. Извештај о њему се налази у житију светог Германа, који је у то доба приводио крају радове на завршетку манастира посвећеног Богородици (манастир Кушница наистоку Македоније). Он је остао без средстава да исплати раднике, али су их, уместо њега, исплатили цареви посланици Неофит и Никола, који су били на повратку из посланства међу Србима. Последњи податак о кнезу Мутимиру, забележен је око 873. године у једном писму које папа Јован VIII (872 — 882) упућује словенском кнезу Мутимиру, који се данас идентификује са Мутимиром Властимировићем. Почетни успех Моравско-панонске мисије Ћирила иМетодија и добијање папиног благослова за њен наставак, довели су до стварања Панонске епископије са седистем у Сирмијуму, на чијем се челу тада налазио Методије. Папа од Мутимира тражи да се подчини новом епископу, који је једини од околних епископа (Задарски, Сплитски, Дубровачки, Которски) у том тренутку био подложан папи, пошто су му били подчињени и његови преци. Папин циљ је био да помоћу словенског богослужења веже за себе словенске владаре.

Део камена са натписом кнеза Мутимира, 895. црква Св. Луке, Уздоље крај Книна

Није познато шта је Мутимир одлучио, али је извесно да су Моравско-панонска мисија и словенско богослужење у централној Европи пропали 885. године са Методијевом смрћу.

Кнез Мутимир је умро 891. године, а наследио га је најстарији син Прибислав (891892). Поред њега, Мутимир је имао још два сина Брана и Стефана.

Претходно: Србија пре Немањића, 1. део: Кнез Властимир ( 805 – 851)

Наставиће се…

Извор: Разни извори

Напиши коментар

5 Comments on “Србија пре Немањића, 2. део: Кнез Мутимир (851 — 891)”

  1. РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
    ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
    11.080 Земун, Магистратски трг 3, – Тел: 3077-028, vladarsk@gmail.com
    Бр. 1661/13 – 30. новембар 2013.

    Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и подсетити их, да Хрватска, мада је чланица Европске уније, наставља терор и етногеноцид над Србима у окупираној Републици Српској Крајини (Зони под заштитом УН) и Хрватској. Хрватска власт није спречила разбијање табли на државним установама са српским писмом – ћирилицом. То се десило у Вуковару (Република Српска Крајина), у Ријеци (Република Хрватска) и у другим насељима у обе државе.
    Влада Републике Српске Крајине жели упознати дипломатско-конзуларна представништва, да је српска ћирилица писмо које је у темељу светске културне баштине – коришћено је и у Римској империји, те га је читао и хришћански великодостојник у Риму, папа Дамаз, у четвртом столећу (пре измишљеног досељавања Срба на Хелм /Балкан/ у седмом столећу). У време папе Дамаза, у Далмацији је живео Србин (један од највећих хришћанских светаца) – Свети Јероним, који је превео „Библију“ с грчког на латински језик. Рођен је у Далмацији, а умро је у Граховском Пољу (данас: Босанско Грахово). Свети Јероним пише папи Дамазу на српском језику и азбуковицом (која се данас зове ћирилицом). Језик из тог времена (пре 1600 година) само се мало разликује од данашњег српског језика. А званична повјест (историја) тврди, да су се Срби описменили у 9. столећу, а, ето, Србин из Далмације пише папи у 4. столећу – на српском језику и ћирилцом! Ово о српском језику у 4. столећу, налазимо у књизи Италијана из 18. столећа, Себастијана Долчија: „Старости и распрострањености илирског језика“. Долчи зове тај језик илирским, али га схвата за српски. Истовремено, он и чешки и пољски језик и језике свих Словена сматра за илирски, а Илире (Србе) представља за хришћане у 4. столећу – пре измишљеног покрштавања Словена у 9. столећу Нове ере. Долчи нас обавештава о садржају писма Светог Јеронима – послатог папи Дамазу, у којем проклиње све оне који нису у кући хришћанској:
    „Ја ниткога првога него Исуса Христа слиједећи, светињи твојој, то јес’ столу Петрову опћенством здружен јесам. Тко год изван ове куће јагањ’ца јести буде, поган јес’. Ако тко у корабљи Нојиној не буде, изгубиће се, кад дође потоп“. Долчи даље пише „… једним осећањем (односно, срцем), једним симболом, заједно с Чесима, Пољацима, Далматинцима и осталим илирским народима (које сам у овој краткој студији набројао), хвале Господа нашег…“
    О српском народу, као староседелачком на Хелму (Балкану) и о српском језику, као старијем од латинског и грчког, писали су учени људи са Запада последњих столећа, али ни то није помогло да се уклони из повјести (историје) измишљотина о доласку Срба на Хелм (Балкан) у 7. столећу Нове ере.
    Француз, Charles de Peyssonnel, написао је дело у 18. столећу: „Observations historiques et geographique sur les peuples barbares qui ont habite les bords du Danube et du Pont-Euxin”, у којем је посведочио, да истим језиком говори 60 словенских народа у Европи и Азији и да се тих 60 говора незнатно међусобно разликују. Написао је, да се говори и у Мађарској, али да га, државним мерама Аустрије, полако замењује мађарски језик. Пејсонел потврђује, да је Свети Јероним био Србин и да се (у четвртом столећу) српским говорило у Далмацији, Панонији и данашњој Србији и Бугарској (Мизији).
    Влада Републике Српске Крајине упозорава дипломатско-конзуларна представништва, а посебно њихове екселенције – амбасадоре, од којих је већина хришћанске вере, да не дозволе Хрватској, да уништава писмо и језик којим је писао један од највећих светаца Хришћанства – Свети Јероним.
    Влада Републике Српске Крајине се обраћа и становницима Далмације – да спрече забрану српског писма у Хрватској, јер је тим писмом писао њихов предак из 4. столећа – Свети Јероним, Србин Далматинац, а Срби су били и преци Далматинаца пре 18. столећа – кад су Ватикан, Аустрија и Венеција почели да их католиче и преводе у хрватску нацију. Писао је Свети Јероним на српском језику и српском ћирилицом (азбуковицом), што Хрвати (из Загреба и околине) не подносе, јер је њихов језик тада био један од дијалеката словеначког језика (тзв. кајкавски дијалекат).
    Влада Републике Српске Крајине у прогонству користи и ову прилику, да дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог поштовања.

    ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНА
    ПРЕДСТАВНИШТВА – БЕОГРАД

  2. У званичној историографији европских држава, нема података о српском имену у Антици, али, ових година, све више истраживача налазе Србе у давним временима. Један од њих је проф. др Иво Вукчевић с калифорнијског Барбара универзитета. Одбацио је сваку могућност, да се игде неки народ звао „Словенима“ пре 6. столећа Нове ере. Тврди, да су староседеоци Балкана, у античким документима, бележени као Срби, или Венди, Илири, Дачани, Венети, Трачани… Погледајмо његов закључак о античком становништву Балкана и о свим Словенима у искону. Видећемо, да су се Срби (данашњи Словени) простирали на подручју целог европског континента:
    „Као што следеће кратке тврдње показују, сви гореспоменути су апсолутно сигурни (европски слависти, које је наводио професор др Иво Вукчевић, СЈ), да су древни Словени: Венди, Анти и Склавини – били познати као Срби:
    1) ’Срби’ је изворно, првобитно, домаће и заједничко, име свих Словена;
    2) Рани грчко-римски историчари не знају ништа о имену ’Слав’, они говоре само о Вендима, или Србима;
    3) У почетку, Словени су се називали својим домаћим именом, Срби, док су их странци, нарочито Германи, звали Венди или Винди;
    4) Према истраживањима највећих стручњака за ово питање, у старини су се сви Словени звали: Срби;
    5) ’Срби’ је било име свих словенских народа, много пре појаве имена Словени или Анти;
    6) ’Срби’ је некад било име свих Словена, које су њихови западни суседи звали и Венди, Винди и Венеди;
    7) Временом је изворно име Срби изгубљено, име Анти нестало је у 6. веку пре Христа, а од 6. века Нове ере, па надаље, у хроникама се појављују имена Слави и Славини. У време када су данашњи Словени били један народ, звали су се Сарбаци, Сораби, Сорби, Срби…
    11) У старини, сви Словени су се звали Венди или Срби. Не могу рећи, да ли је једно претходило оном другом, или су се оба појавила у исто време. Већа је вероватноћа – да су у исто време једно име, ’Срби’, користили изворни носиоци“.

  3. За име Бога, земљаци – па сви смо из једног народа. Па зар 21.
    столеће (кад се има у виду писменост) не обезбеђује да то знамо и да
    одбацимо колонијалне намете о измишљеним несрпским народима – на српским
    земљама? Један ми Јарчевић прешао у католике, један у исламску веру – и
    сад смо припадници три различита народа. Па, зар нас не нервира
    прихватање такве глупости? Дај освестите се сви моји сродници – свих
    вероисповести. Наши преци су поставили темеље цивилизације, с
    писменошћу, а тад су се сви звали Срби. Па, зар ће се муслимани и
    католици одрећи својих предака – утемељивача писмености и цивилизације?

    Reply

    Leave a Reply

    Your email address will not be published. Required fields are marked *

    Ime *slobodan jarcevic

    Email *vladaukninu@gmail.com

    Website, Beograd

    Komentar

    За име Бога, земљаци – па сви смо из једног народа. Па зар 21.
    столеће (кад се има у виду писменост) не обезбеђује да то знамо и да
    одбацимо колонијалне намете о измишљеним несрпским народима – на српским
    земљама? Један ми Јарчевић прешао у католике, један у исламску веру – и
    сад смо припадници три различита народа. Па, зар нас не нервира
    прихватање такве глупости? Дај освестите се сви моји сродници – свих
    вероисповести. Наши преци су поставили темеље цивилизације, с
    писменошћу, а тад су се сви звали Срби. Па, зар ће се муслимани и
    католици одрећи својих предака – утемељивача писмености и цивилизације?

    Reply

    Leave a Reply

    Your email address will not be published. Required fields are marked *

    Ime *

    Email *

    Website

    Komentar

    You may use these HTML tags and attributes:


    You may use these HTML tags and attributes: