Бој нема ко да бије

Бој на Косову, ауторка Оља Иваљицки

Прошло је 624 године од Косовског боја и 99 година од пуцња на Франца Фердинанда у Сарајеву. Следећа година прети да донесе буру пред којом се одвија затишје о којем се врло мало говори, готово искључиво у интелектуалним круговима. Европа се, међутим, увелико припрема за обележавање првог века од почетка највећег дотад запамћеног рата. Још како.

Недавно су се у ретким озбиљним медијима појавили коментари и упозорења српских историчара чије су речи више него забрињавајуће. Наравно, нисте их чули због примарнијих вести од животног значаја попут олује у Америци, лоших међуљудских односа у тзв. „ријалити програмима“. То је већ проблем олаког схватања медија, те кривица „само“ једним делом лежи на колективу.

Вратимо се сада на тему предстојеће годишњице Првог светског рата. Продукција „научних“ књига историографске грађе досеже своје максимуме, док се у појединим парламентима већ увелико састају одбори за питања организације годишњице. Тако је 24. априла одржана „стручна размена мишљења“ под кровом немачког Бундестага, а на иницијативу Слободне Демократске Партије (FDP), на којој су учествовали и бројни амбасадори и представници амбасада европских земаља. Наших представника није било, а зашто је то тако, морала би да дају одговор српска дипломатска представништва.

Био би преседан, да неко подигне споменик окупатору.

Један од предлога за конкретно делање и заједничко обележавање овог дана је централна свечаност у Сарајеву 28. јуна 2014. године. Све би било у потпуности у реду, само постоји једна зачкољица – рат је почео месец дана касније нападом Двојне монархије (Аустро-угарске) на Краљевину Србију. Оваква тема је неупитно важна за спољно-политички и културни интерес Немачке, што потврђује и изјава проф. др Герхарда Хиршфелда са Универзитета у Штутгарту, који је овом приликом изјавио да је ово „веома добра прилика да се ова тема поново умножена уведе у јавни простор“. Свако разуман би се сложио са господином Хиршфелдом, али наше институције и даље немају конкретан план делања за предстојећу годишњицу.

„Пред нама су нови сукоби, буне, ратови и револуције. Велике силе ће немилосрдно настојати да задовоље своје империјалне апетите и да остваре доминацију. Гладне су територија, сировина и јефтине радне снаге, поготово на европском истоку, у Азији и на светском југу. Мали народи и државе тражиће своје место под сунцем, а велики ће од њих тражити да се одрекну свог моралног блага, пре свега борбе за правду и истину. Све ће то подржавати историчари упрегнути у кола дневне политике, којима притиче већа или мања синекура из кесе моћника. Критичка историографија биће на великим искушењима, мораће да води тешку борбу против историјског ревизионизма”.

Владимир Дедијер, 1989.

Што се тиче самог „штанцовања“ литаратуре, ни то није новитет у постмодерној историографији. У тој области посебну улогу имају британски историчари, чије се тезе све више устремљују на извртање историјских чињеница. Поједине интелектуалне главе су још након Великог рата покушавале да идентификују кривце у Санкт Петерсбургу, Паризу, па чак и у револуционарном потезу „Младе Босне“. Међу новијим ауторима се по својим тезама издвајио Кристофер Кларк, професор Универзитета Кембриџ, да се кривци још како налазе у редовима Антанте. Овај интелектуалац изврће основно начело разумевања историје, те поступак Гаврила Принципа на Видовдан 1914. пореди са 11. септембром у САД. Наводни српски национализам из предратних година треба другачије реципирати након наводног геноцида у Сребреници. Такве опасне тезе су се веома брзо уградиле у више малициозно него метафоричко схватање, па и неће бити чудно када се следеће године буду упалиле свеће Фрањи Фердинанду на месту где је на њега Принцип испалио чувена три хица.


Сигурно се питате какав је то идол којем ће се поклонити љубитељи истине „испране“ тако моралним и правдољубивим медијима. Па, његовом споменику у Сарајеву, наравно. Извесни високообразовни одбор појединих факултета у Сарајеву, на чијем је челу, гледај чуда, Ејуп Ганић, већ је покренуо „Виртуелни музеј Сарајевског атентата“ посвећен злочиначком чину младобосанских терориста, а у плану је да се открије биста Франца Фердинанда и његове супруге Софије. Ако се овакве намере обистине, онда је један наш високи функционер имао пуно право рекавши да ће то бити преседан, да неко подигне споменик окупатору.

Уместо овог натписа ускоро би се могла појавити биста окупатора?!

Да ли ћемо гледати овакву културнополитичку инвазију следеће године, остаје да се види. Као што засигурно остају „прегледи дана“ ваших омиљених забавних програма (заиста) најгледанијих телевизија.

Аутор: Немања М. Јовановић
Извор: Сербум

Напиши коментар