Континуитет винчанске цивилизације(5. део)

Да би такав досељени народ опстао на новом станишту више стотина година, неопходно је да буде веома бројан при првом насељавању

Миграције са већим шансама за успех

Уместо анализе једне сеобе, коју историчари сматрају историјском истином (чак једином истином која важи за досељавање Срба на данашње просторе), можемо лако доћи до неколико типова миграција са преласком Дунава, за чије извођење постоје потпуно реални техничко-физички услови у складу са претходним анализама:

Вишеетапне миграције у недалеке области у којима живе сународници, истог језика и обичаја (или су чак сродници). Овакве сеобе у мањим групама могу да се обаве у краћем року и уз мање потребне резерве хране, уз продају добара у полазној области и куповину нових у месту досељења. Овакве миграције могу да буду подржаване, па чак и организоване од власти државе (или различитих држава) и не изазивају отпор староседелаца.
Процеси овог типа личе на дифузионе физичке процесе и потпуно аналогно се завршавају слично – успостављањем равнотеже, тј. нови досељеници се уклапају у средину и постају браниоци нових огњишта. Могуће су чак и сеобе на велика растојања, попут анализиране сеобе народа из овог рада, са реалним шансама за успех, а више организованих сеоба овог типа (уз државну организацију) могу да доведу до стварања већих концентрација припадника једне нације у некој удаљеној области, која је претходним ратовима била опустошена.

Миграција веће групе земљорадника из једне области и насељавање у слабо насељену област, уз подршку државе, која жели да таквим насељавањем обезбеди повећање производње хране, да дође до нових регрута и до појачане одбране граница. У оваквим сеобама су могућа пресељавања читавих родова и мањих племена, са старешинама и војском, која се већим делом ставља у службу нове државе. У таквим сеобама је погодно да се досељеници групишу у области где већ живе сународници, раније досељени, или некада давно раздвојени од матице. Такво становништво задржава неки вид аутономије. Могуће је да оно живи на новом станишту стотинама година, пре него што се побуни због неких ускраћених права, па то буде забележено у списима савременика (историчари то по правилу сматрају тренутком досељавања тог народа на те просторе).

У земљама номадско-ратничке или земљорадничке традиције јављају се периоди отежаног живота (или пренасељености), када се формирају ратничке групе, које траже бољи живот стављањем у службу другим државама, или које крећу у пљачкашке походе. Логично је да и власт у њиховим земљама жели да се таквих група реши у периодима мира и радо их нуди другим земљама. Ратничке групе које крећу у пљачкашке походе често бивају уништене, а неке од њих успевају да се ставе у службу неке земље.
Постоји логична могућност да такве групе постепено преузму власт у тим земљама (поготову у случају претходне исцрпљујуће борбе за власт између разних династија). Вође таквих ратничких дружина могу да успоставе нове династије, по којима од тада у списима почиње да се назива читава држава, а касније и народ.

Винчанско писмо

Ти владајући слојеви могу касније да се стопе са народом и приме његов језик (пример настанка бугарске државе), или да ојачавају своју етничку групу и постепено намећу свој језик владајућем слоју (пример енглеске државе), најчешће користећи цркву и преводе светих књига на свој језик (или на његову мешавину са латинским или језиком народа којим владају). Сасвим је логично да делови ратничких група, после смрти вође, или вођени жељом за новим пљачкама, пређу у нову земљу и тамо по истом “рецепту” успоставе власт. Могуће је да у ланцима таквих догађаја настане више државних заједница са истим именима, добијеним по имену владајућег слоја, при чему народ може бити сасвим другачијег порекла, језика и обичаја.

Историјски списи бележе историју владара и владајућих кућа, а народ се спомиње само у евентуалним списковима пореских обвезника. Могуће је да се народу, после више векова векова постепено наметне језик владајућег слоја, па да каснији историчари закључе како се уместо о досељавању владајућег слоја радило о досељавању читавог народа. Анализе из овог рада показују да су сеобе читавих народа (довољно великих да наметну власт староседеоцима) техничко-физички неизводљиве.

Имајући у виду уобичајен метод закључивања “критичног приступа“ у историји, миграцији из наведене листе су “могле да се десе“ само ако је то забележено у “списима очевидаца“ (макар написаним и после 330 година). Досељеници земљорадници из овде приказаном менталног експеримента нису могли имати толику мудрост да набаве писмене потврде о тренутку свог доласка и затеченом стању од писаца списа, својих савременика.

Треба бити веома видовит, па проценити да ли ће кроз 1.000 година бити сачувано и проглашено историјском истином јеванђеље, лекарски рецепт, порески списак, љубавно писмо или наручени породични родослов са фалсификованим подацима, па баш у такав спис унети податке, који ће једног дана имати снагу “несумњивог доказа” и сведочити у корист некаквог “историјског права”. Из данас важећих историјских књига би се могло би закључити да су припадници ратничких дружина били “видовитији” од земљорадника (изгледа да је то уобичајено од Каина и Авеља па надаље), формиравши и ширећи своју власт на периферији тадашњег “центра света”, преводећи јеванђеље на свој матерњи језик (модификован латинским) и производећи обиље наручених родослова и списа, па потом уводећи тај нови језик у племство, натурајући га народу из генерације у генерацију, повећавајући тако математичку вероватноћу да их историјске истине благонаклоније третирају.

Винча

Сеобе мањих група насељеника никада нису представљали велики проблем у погледу могућности за реализацију, мада нема никакве логичке основе за сеобу група породица на растојања од преко 1.000 km, јер се и у много ближем и у сваком погледу блискијем окружењу, а нарочито успут, могу наћи бројна привлачна места за прихватљивије насељавање.
Једино логично оправдање за упуштање народа у тако гротескне подухвате би било у случајевима насељавања у области у којима живе сродници, на чију помоћ може да се рачуна (или коме се помаже таквим досељавањем). У том случају су све потребне прорачунате количине хране и опреме знатно мање, покретљивост већа и потребно је много мање времена за стизање на циљ, уз далеко веће шансе за избегавање искушења током пута. Једини проблем у том случају јесте повећана опасност од пљачки, што може да се компензује комбиновањем сеобе група породица заједно са већим војним одредима, који имају за циљ стављање у службу нове домовине. Такве сеобе могу да рачунају на интерес државе у коју се усељавају и на одговарајућу заштиту. Уколико се овако доселе на неку нову територију, насељеници могу да задрже своја језичка и културна обележја (али и да се уклопе у нову средину) само ако се насељавају на земљи која је ненасељена, или насељена сународницима.

У случају досељавања међу људе другачијег језика и обичаја, једини начин за уклапање представља брзо прилагођавање средини. Чак и ако би се код оваквог досељеног народа извесно време одржале националне особености, већ у наредним генерацијама би се оне изгубиле (евентуално би се очувале у породичном памћењу, презименима итд.). Значи, процес овакве миграције, који је сличан физичком процесу дифузије, доводи до коначног стања налик на све дифузионе процесе – до уравнотежења са средином, а то значи до асимилације. Једину могућност да се новонасељено становништво трајно одржи као препознатљива етничка група на новим стаништима пружа бројност. То значи да су неопходна насељавања више десетина хиљада становника на једном ширем простору током кратког времена. Тада почињу да делују процеси који могу да се моделују аналогно физичком процесу дифузије. Ти процеси постепено нагризају језгро етничке групе, изолују га и постепено воде у асимилацију.

Да би такав досељени народ опстао на новом станишту више стотина година, неопходно је да буде веома бројан при првом насељавању, да има ефикасан механизам одржавања националне свести (нпр. као код Јевреја), или да сталним досељавањима из старе постојбине повећава бројност. У нашим анализама је разматрана техничко-физичка изводљивост сеобе великог племена из области “иза Карпата” на југ Балкана, са преласком 1.500 km током једног лета. Читав подухват делује јако нелогично, чак сулудо, а анализа је показала да практично нема техничко-физичких услова да буде успешно реализован. Овакав пример за анализу одабран је због тога што спис Константина Порфирогенита говори баш о таквој сеоби Срба 626. године, а тај спис се међу историчарима данас још увек сматра неприкосновеном научном истином и довољним ауторитетом да се у процесу анализе тзв. “критичним приступом” аутоматски поништи свако мишљење, које у било којој мери испољава сумњу у тачност тврдњи византијског цара. Тај исти спис, чак, тврди да већи део насељеника није био задовољан новим стаништем, па је затражио сагласност од византијског цара и тек по њеном прибављању се исте године преселио у Далмацију и тамо трајно настанио.

Изводљивост ове додатне сеобе на удаљеност од преко 1.000 km лишена је сваке логичке заснованости, јер би она морала да почне у јесен и да се заврши до зиме (практично за неколико недеља), без икаквих резерви хране, чак и не рачунајући време потребно да молба стигне до цара и да уследи његов милостиви одговор (та чињеница је од изузетног значаја у тумачењима овога списа).
Претходне анализе указују на то да масовна сеоба Срба у данашња станишта није могла да се одигра 626. године на начин како то тврди званична историјска наука. Чак се може без дилеме тврдити да ни дифузиони процеси нису могли да се одвијају превише брзо и да никада није могло бити већих културних и лингвистичких дисконтинуитета. Најбољи доказ за то је постојање безброј топонима, за које се сматра да су заостали од претходног становништва, многи обичаји, музика, ношња, називи за алат и кућне предмете итд.
Ако се те чињенице сједине са очигледном чињеницом да су Срби ипак успели да опстану на овим просторима и после сталних борби за опстанак (уз потпуно нелогичан полазни услов да су дошли “слаби и неорганизовани“), онда је сасвим јасно да су у тренутку првог доласка (ако су стварно и долазили) били веома бројни.

Аутор: Драгољуб П. Антић

Претходно:
Континуитет винчанске цивилизације(1. део)
Континуитет винчанске цивилизације(2. део)
Континуитет винчанске цивилизације(3. део)
Континуитет винчанске цивилизације(4. део)

Наставиће се…

Још текстова сличног садржаја овде.

Напиши коментар